Из Бугарске дивља топовска канонада,
хрупи о планине, колеба се, пада;
Тискају се људи, стока, кола, мисли,
пут се ржућ враћа, облаци се стисли.
Ти вечно си у мени сред тог комешања,
непоколебљива сјаш сред мог сазнања,
и нема, ко анђео кад слуша ропац,
ил ко у трулом стаблу стрвокопац.
30. август 1944., у планинама.
2.
На девет километара одавде горе
стогови и куће се руше,
а на пољима, седећи немо,
преплашени сељаци из лула пуше.
Овде још босом ногом језеро мути
чобаница млада
и облаке пију, нагнута над водом,
кудрава стада.
Црвенка, 6. октобар 1944.
3
Из воловских губица крвава бала точи,
људи болно–крваво мòкре,
чета се кужно у гомили врти.
Над нама фркће гнусоба смрти.
Мохач, 24. октобар 1944.
4
Сруши се крај њега, тело се преврну,
већ згрчено беше ко струна на мразу.
Метак у потиљак. – Овако ћеш и ти, –
шапнух себи – полегни на стазу.
Трпљење процвета у смрт што мори. –
Дер спрингт ноцх ауф – зачух над собом,
Крваво се блато у уху ми скори.
Сенткираљсабадја, 31. октобар 1944.
•С мађарског превео Данило Киш
