Раскинули смо.
Ти си ми уста до закрвљености љубила
и задихано молила да останем.
Нећу остати.
Молим те уђи а ја ћу
међу миљоказима у блату наставити.
Шта гледаш?
Након снежнобелих ноћи
је сузно, флекаво отапање остало.
Чујеш ли?
У танком дрвећу лето сад трули
зимски свеци оплакују.
Не плачи.
Од суза очи ће ти ружне бити
и ако плачеш не могу наставити.
Чујеш ли?
На падинама ветар јурца
а ту испред тебе блато је наборано.
Јеси ли ме схватила?
Блато. Блато и Мржња је на дну
сваке велике, сјајне љубави.
Сад иди.
Осећам да те обожавам и мрзим
и због тога те ту на цести остављам.
Мило моја.
Много, много те волим и ако
се стретнемо, можда ћу опет почети.
Иди већ.
Рајхенберг, 13. фебруар 1928.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма четрнаесте)
