Преко снежних брежуљака сам
те ноћима пратио и у нашим телима
преко спојених руку топлина кружила...
снег је светлио и кад смо се љубити
застали, испод наших стопала црна мрља
остала...
Па смо расцепали наше слепљене
усне, погледали се и нетакнут снег
на смрт преплашеном сузом
у нашим сјајним заљубљеним очима засјао...
Лаганим корацима смо кренули даље да снег
не би новим пољупцима ровали и црна земља,
страшило сваке љубави не би расцветала …
Оне ноћи су облаци нечујно пловили,
оног дана на белим брежуљцима нису се љубили.
Рајхенберг, 15. новембар 1927.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма шеста)
•С мађарског превео Илеш Фехер
