Старе вечери и вас оплемењује сећање!
Песницима, младим женама окруњени сјајни
столови куда клизите у мочвари прошлости?
где је та ноћ када раздрагано врсно вино
точили хитри другари у витке, блиставе пехаре?
Стихови су лебдели око светла лампе, сјајне зелене
атрибуте љуљао пенушави вал песама,
мртви живели, робови, давно нестали драги
другови дома су били, поеме писали носећи
над срцима Украјину, Хиспанију, Фландрију.
Неки су чврсто стиснутим зубима јурили у ватру
и борили се јер друго им није преостало
и док је чета престрашено спавала под ноћним
каљавим скровиштем снивали о својим одајама
што им је у том друштву острво и јама била.
Некуд су у запечаћеним вагонима путовали,
престрављено, немо стајали на минским пољима,
некуд су добровољно с оружјем у руци ишли,
шутке јер су знали да је та борба њихова ствар –
сада у ноћи анђео слободе им чува небеске снове.
И некуд... свеједно. Где су ишчезла мудра пијанства?
летели позиви, гомилали недовршене песме
и гомилали боре око усана, испод очију на лицима
љупко насмејаних младих жена; троми су постали неусиљени
кораци младих вила током шутљивих, ратних година.
Где ја та ноћ, та крчма, трпеза испод хлада дрвета?
где су који још живе а у рат су отерани?
глас им чује моје срце, руке чувају стисак руке,
цитирам дела, назирем сенке њихових биста и сећам
се (неми роб) – на јецајем пуном крову Србије.
Где је та ноћ? та ноћ вратити се више неће,
што је било има друкчије значење од смрти.
Крај стола седе, скривају се иза женског смешка
и гуцнут ће из пехара они што су несахрањени
спавају у далеким шумама, на туђим ливадама.
Лагер Хајденау
Изнад Жагубице у брдима, 17. VIII. 1944.
