Ноћас смо успут тужну врбу
срели у црном и грозничавом
дворишту сузе је тако тужно
пуштала да су нам тела плашљиво,
слутњом испуњено задрхтале.
Да ли си видела?
Кад смо ујутро тамо ишли,
сунце је на прозору висио
и сјати хтео, али врба
испред њега се превалила
и блиставило угушила.
Да ли си видела?
Ово дрво са жалном, необичном
крошњом нас оплакује, два пољупца
који су се срели, сад испод сузом
блештећег свемоћног светог
прозора цепати се спремају.
Рајхенберг, 25. фебруар 1928.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма прва)
•С мађарског превео Илеш Фехер
