од благог ветра набораног мора
а коса валовита бујица
блондих слатких вода
која око слепоочнице као брзак
у избраздано море мога чела пада,
велике широм отворене очи су ми
зелена огледала утваром прекривеног неба,
слепљене усне су пак
крчаг течних, тајанствених речи
и преко белог сита мојих зуба
горко и слатко,
слаткоречив халал и харам
полако на вас пада.
А Ти који пут својим длановима
бескрај мора гладиш
погледавши утваром прекривено
небо своје прсте у валовитим
блондим слатким водама
купаш и у тим тренуцима
сво то богатсво само Твоје је
и сваки милозвучан халал и харам
само на Тебе пада.
Рајхенберг, 18. јануар 1928.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма трећа)
•С мађарског превео Илеш Фехер
