Јелена Трајановски Станковић – УЗАЛУД

Никада нећу бити

Твоје ремек-дело,

Ни сам Бог тако

Није ме извајао.

Ништа у мојој бити,

Ни моје лице, тело...

Пламичак што гасне лако.

Добро је и трајао.

Узалуд.

Никада нећу осванути

Као твоја, као права,

Никад помирити душу 

Са твојим жилетима.

Погрешно ћу ланути,

Остајати забадава

Грлећи вазда сушу

У умирућим летима.

Узалуд.

 Јелена Трајановски Станковић   

ПОДЕЛИТЕ ЛЕПОТУ ПОЕЗИЈЕ Facebook Twitter