Спавај, спавај моје мило.
Сан бар душу не жалости.
Да ли јој је просто било?
Моја туга реже кости,
Моја туга реже вене,
Моја туга тако воли,
Моја туга реже мене
Док све своје не оголи.
Спавај, спавај моје драго.
Санак прсте одмориће,
Само моје тело наго
Запамтиће дан што свиће.
Запамтиће зору лила,
Запамтиће прву росу,
Запамтиће звекет крила,
Под прстима твоју косу.
Спавај, спавај моја душо.
Санак ћутњу улепшава.
Кроз рајске си двери ушô,
Клонула ти снена глава.
Клонула ти жеља пуста,
Клонула ти љубав с њоме,
Клонула и жедна уста –
– нељубљена чежњу ломе.
Спавај, спавај ти најдражи.
Санак груди одмориће.
У њему ти пак потражи
Своје место, какво биће.
Неко биће што весели
Твоје очи, твоје руке
Па са њиме ти подели
Уточишта, своје луке.
Спавај, спавај мој једини.
Санак мир ће кратак дати,
У њему ти мало значе
Истине што тек ћеш знати.
Истине што кожу прже,
Истине што грло стежу,
Истине што узде држе
И које нас довек вежу.
