Драги мој,
Нисмо се узалуд срели
По први пут глава при тлу,
Вазда већих за број,
Таман за све што не би смели,
Таман да све крене по злу.
Ипак, ти знаш
Нисмо се залудно сретали
Свих оних година у мраку.
И најзад можеш да ми даш
Сва она неба с којих смо слетали
Вредно копајући стварности раку.
Није било обиља,
Некад и превише сушних дана,
Но отворених уста ми смо стајали.
Зар можеш мислити збиља
Да пала је онолика вода слана
Да бисмо се кајали?
