У једном гутљају месец сам попила.
Просто, подигох од облака вео
И под звезданом шатром очи сам склопила.
Сањала сам наш живот у сенкама.
Издужене, тамне иду једна покрај друге.
Осећају, мисле и говоре нашим језиком
С друге стране зида опипљиве туге.
Сањала сам да сам усамљено сазвежђе
Са кога се кида једна бегуница сјајна
И док, свесна свог праха, низ свод клизи
Шапћем јој: „ Моја си најтајнија тајна.“
Сањала сам неки црвени последњи вагон
Воза за некуд, што клапара утешно, мило,
И ми с њим само нестасмо нетрагом,
И после, после не знам шта је било.
Кажем ти да сам полокала месец цели
Пенушав, земљано сив, густ и течан.
Поново смо се у неком свету срели
И сваки тај живот био је вечан.