на ком крају да свежем конац
и саставим боју сиву и црну;
у мртвилу јој не звони ни звонац,
свештеник своју одору огрну...
не мари он што трга се коријење
и под ногама коров расте;
сучелице се сусрећемо и вољење
понестане док се не врате ласте...
он сваке недјеље, у десет ујутро
кад засвира своју серенаду
личи на гуруа у своме трансу
што вјерује у љубав, вјеру и наду...
