на тачку једну, и у свом погледу
откријеш кружнице меке...
повуку те у своје језгро
те линије танке из теке...
и незнатно се помијераш
док не зауставиш тај круг,
јер не би се, можда, ни вратити могла
у кревет свој мекан и дуг...
него би скврчена као у утроби мајке
сисала прст у кругу свом,
састављеном и забрављеном,
а ти замавијек напуштеном...
