цокуле си на ноге обуо
те ноћи, мада је била топла;
и груб си био, осоран...
из даљине јечи потмуло
звук корачнице и трубе на устанак...
и вежеш пертле дуго, преврћеш,
псујеш, и опет псујеш
док кроз који час ћеш поносно
под барјаком да подвикујеш...
није то наша борба, мили,
зар схватио ниси...
убити човјека данас и није неки чин...
прекрити сузама лице и тражити данак
два су неспојива дјела
и поље непочин....
и осјећам да више доћи нећеш,
барем не такав којега волим;
отварам врата да изађеш
и пролијевам за тобом воду
док на столу је чекао нож
за мој устанак и слободу...
