Брежуљци твога тела кожу мог лица
током безброј заљубљених ноћи жарили
и током безброј ноћи моје запаљено
лице осетљиву кожу твога тела жарио...
тад само то жарење је постојало, то
тамно велико жарење и да си далеко,
сад и пригушен мирис наше љубави
осећам...
ноћи су на јасмин мирисале,
и твоје тело јасмина дисала као
џбун са белим цвећем у пролећну
спарну ноћ...
али прошли су, прошли су задихани
пољупци чије паре су, сад знам,
издисаји јасмина и ако касније
у пролеће твоје тело такнути
желим или твоје усне љубити желим,
само своју сећањем испуњену
главу на бели цвет требан нагнути
и мирис џбуна требам дубоко
удахнути и поново си ту и поново
твоје бело, валовито тело грлим
на ком је толико пута моја морна,
сирота глава одмарала...
Будимпешта, 24. децембар 1927.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма четврта)
•С мађарског превео Илеш Фехер
