slike pesnika

Радослав Братић – МАЈСТОРОВА РУКА

radoslav bratic majstorova rukaДанилу Кишу

Ко није упознао Богдана Микетића, чувеног свирача и мајстора гусала, свирала и фрула, изгубио је много и пропустио је догађај живота. Од њега смо чули да је свиралу и фрулу измислила богиња Атена, а да је прве гусле направио неко из Биша. Толико година је провео по заробљеништвима, научио два језика и научио да свира виолину и фрулу. Од оца наслиједи умијеће пјевача уз гусле и преузе тајну мајсторства њихове израде. Ко није видио његов алат: длијета, резаче, бритве, фине турпије, шила, бургије и ножеве, не може схватити ни настанак овог свијета нити разумјети Књигу постања. Не каже се тек тако за некога ко је започео тежак посао у Бишу: „Не би то дрво посјекао или корито ископао да има Богданове сјекаче и длијета!" А тек какав је доживљај видјети мајсторове руке, са златним прстеном на домалом прсту десне, који је окружен осталим прстима као клавирским диркама.

Када заврши прикупљање љетине и докрајчи све друге послове, у рану јесен, Богдан из шуме, на саоницама, довлачи дрвене облице и распростире их испред куће. Народ гледа са стране и смишља безброј прича и пакости о њему. На гомилу Богдан набаца цио дрвљаник пажљиво одабраних мањих и већих стабала, тањих и дебљих комада јавора, граба, бора, клеке и глога. Куда их је све тражио и колико је брда и планина обишао, то само он зна. Свако дрво је другачије зарезано и носи печат првог сусрета с мајстором. Дрвеће лежи разбацано, у нереду, за некога са стране свако изгледа једнако. Мајстор им прилази пажљиво, као да их вреба из засједе. Узима једно за другим у руке, загледа и окреће по стотину пута, опипава са сваке стране, затим приноси оку, упери облицу пут сунца и тако је смирено држи. Хрбат дрвета прислања на уво и слуша, као када љекар стави слушалице на плућа болесника. Његова жена Дубравка ћутке прилази, као царском престолу, да мајстора не омета. Зна тачно шта му је и када потребно. Осјећа која му алатка недостаје. Тај спој женског створа са мајсторовим њежним срцем кључ је небеских и овоземаљских ствари. Ко то не разумије, недоступно му је много тога на овоме свијету. Јанкеља гледа са стране и не зна да се ругајући мајстору сам себи руга.

Мајстор ослушкује брујање у дрвету, хвата и извлачи мелодију. Затим одлаже дрво на лијеву страну и узима другу, тању облицу, од клена. Окреће десетак пута по уздужној оси, као да трага за малим тајним отвором. У једном тренутку мајстор узвикну: аха! шта то значи и какав је то разговор са дрветом, нико други осим њега не зна. За неупућене то су мртве ријечи и бунцање. Онда се Богдан раскорачи, лијеву руку диже увис а десном задржа облицу као да је прецизно мјери. Дрво брзо окрену неколико пута, баци га увис и ухвати са обје шаке. Бљеснуше необичне линије живота и судбине на мајсторовим длановима. И тај трупац одвоји у страну. Потом сједе на камен и запали цигарету. Густи праменови дима завише се око његове главе. „Ено га Богдан прича са вилама!" виче Јанкеља, коме је све смијешно у шта он сам не зна да уђе. Када мајстора покрену кашаљ, још једном се тргну и баци поглед на трупац који је лежао по страни, предат већ забораву. Као да га је нека тешка мисао ломила и тјерала на одлучност. Шкиљио је испод ока, загледао гомилу материјала, тражећи нешто што је само он замислио. За околни свијет изгледало је да нешто чара. Јанкеља рече: „Он је највећа врачара у Бишу! Прича са дрвећем и сам са собом." Када испуши цигарету, Богдан се подиже и дохвати најмањи чекић који је лежао на трави. Њиме куцну неколико пута у чело одвојеног трупца и ослушну шта му глас изнутра одговара. Понови то опет: Туп-туп-туп! Танким резачем запара кору на дрвету и превуче прстом по огуљеном лицу облице. Затим принесе прст и помириса. Зарезани дио дрвета лизну језиком, као да проба главно јело спремљено за крсну славу. Загризе кору и испљуну. Лице му постаде кисјеласто и намрштено. Станија на сав глас поче да се кикоће и узвикну: „Ено га Богдан полудио, жваће кору од дрвета!" Мајстор скочи међу разбацане дрвене облице и извуче нову. С ове скиде парче коре, стави је на камен и стуче чекићем. Из џепа извади комад бубине и запали је на стученој маси. Влажна кора поче да дими. Пламен се с тешкоћом хватао и мамио осмијех на мајсторовом лицу. „Гледај га како се смије, пали бубину и баца неке чини!" виче опет Станија; њено око је свуда присутно. Облицу мајстор гурну испод мишке, бацајући поглед на остале. Брзо уђе у кућу и унесе дрво које је одабрао. Одмах се врати, прегледајући наново сваку од облица; махао је чекићем испред њих као кандилом, зарезујући ножем сваку, као калемар. Нешто се дошаптавао а можда и свађао са дрветом испред себе. Неке од одбачених облица поново је хватао и тако разгонио властите сумње. Пресложи их неколико пута, затим одвоји три наслаге. На прву групу стави дренову гранчицу, на другу заоштрен колац, на трећу из кутије баци шаку жутог дувана. Још једном куцну чекићем о дебље стабло у знак опроштаја, покупи алат, стави га у торбу, прекрсти се и пође у кућу. Још једном се с кућног прага осврну и баци поглед пут облака.

Ми, дјеца, знали смо да је то вријеме када се мајстор спрема да отпочне правити нови инструмент. У његовом лицу су се смјењивала узбуђеност и смиреност, осјећај неизвјесности и сигурности у које улази. Сваког би од нас по глави помиловао и понешто рекао. Прије него се упусти у посао, увијек нас је даривао сувим шљивама, орасима и љешницима Тако и данас. Хранио је с љубављу једнако мачке, псе и телад, према свима је исказивао неку необјашњиву доброту. Отварало се нагло његово срце према цијелом свијету, свашта је око себе успут поправљао и удешавао. А Јанкеља је испредао своје приче, он све око себе претвара у смијех и комедију.

Послије припрема, мајстор је на спољни дио куће качио вијенац од тисовине, пресијецајући тако пут сваком злу, и вјештицама, и вукодлацима, и вампирима. Повлачио се у своју радионицу, у неку врсту дужег испосништва.

Народ је свашта измишљао и причао, како је мајстор луд чим се тако затвара и бјежи од свијета. Цио наш живот је исплетен разним плотовима, каналима и зидовима, измишљотина које некад трају краће а некад дуже. Све док их не одува вјетар као цвијет зрелог маслачка Ми, дјеца, знали смо да је то мајсторов окршај са оних тридесетак посјечених стабала и младица које је изабрао и сложио испред куће, распоређених и разврстаних његовом руком. Иако смо на све ударали, рушили, сјекли, палили и кварили, мајстора никада нијесмо дирали. Када би тако неко други сложио дрва, све бисмо му разбацали, али његовом дрвљанику се нијесмо примицали. Чинили смо хиљаду пакости свакоме, и људима и биљкама и животињама, али мајстору никада. Григорију смо обрали шљиву, иако је плод био зелен, Велинки покрали јаја из легла кокошке, Мијатовој мачки закачили шкудалу за реп да је замало излудјела, Јешни просули бурило воде испред кућног прага, а Стоји разбацали вијенце лука који су се сушили на зиду трапа.

За мајстора, док је радио, спољни свијет није постојао. На свако питање знатижељних: шта Богдан ради, његова жена је одговарала: „Данас је лијеп дан!" И то је био крај разговора. А свијет је измишљао и додавао, стављао разне лажи у уста те исте жене. И када би стигло до ње, није се на то освртала. Ослушкивали су сви који су пролазили поред куће не би ли чули ударац чекића или стругање турпије. Али, ништа се није чуло. Говорили су да је мајстор полудио, исто као неки Обрад, који је откупљивао суви цвијет зове. Неко је рекао како мајстор Богдан и није уопште у кући, већ да је побјегао у шуму гдје су га разбуцали вукови. А најгора је била прича Стојина да је на мајстору најтежа болест и да је ноћу скочио у нашу чатрњу. И ко онда да пије воду из ње? Све се одвијало у тајанству и самоћи, далеко од радозналих очију свијета, који је створен да прави вјечити циркус, испреда разне приче, да измишља сплетке и окреће ствари наопачке.

Приче о мајстору имале су хиљаду почетака и још више завршетака. У свакој је била нека смутња и подвала У свакој се чуо Јанкељин цинични смијех и Станијин језик који непрестано плете и мрси. Пијанци, као Симат, говориле су да се мајстор нагло пропио и у неком потоку скончао. Болесни, као Велизар, говорили су да је мајстор нагло умро и да је ноћу криомице сахрањен. Лудаци, као Голуб, говорили су да је полудио и да се у некој пећини крије. Невјернице, као Ристана, говорили су да га је жена преварила и због тога је побјегао у неку страну земљу. Тврдице, као Невена, говорили су да је мајстор нагло осиромашио и од глади умро. Измећари власти и улизице, као Прокопије, говорили су да је лајао на власт и одведен у најстрожији затвор, негдје накрај свијета. Разметљивци, као Алимпије, говорили су да се од силне хвале и халапљивости задавио у сопственим ријечима Они који не вјерују ни у шта, као Андрија, говорили су да је мајстор изгубио вјеру у све, престао вјеровати и у Бога, који му је узео душу. Најпослије, неки Јеврем, који никоме па ни свом дјетету не мисли добро, рече да се мајстор претворио у пса, и зато њихов пас све рјеђе и промуклије лаје. Тако су кружиле разне измишљотине које је вјетар натраг наносио у уста и куће оних који су их причали. Шта све нијесу причали и измишљали. И шта све нијесу на ђавољој преслици и вретену испредали.

Зато тихо, на прстима, уђимо у кућу мајсторову, да видимо шта је од свега истина. Оставимо све мрачне приче, сва зла која у њима кључају, сваку завист и мржњу. Оперимо руке и лице, обришимо ноге и уђимо у мајсторову радионицу. Отресимо испред врата блато и прљавштину. Ослушнимо и уђимо, не тражимо оно чега тамо нема Не уносимо своје предрасуде, колебање и кукавичлук. Не губимо вјеру и наду да се ништа ново не може створити ни доживјети. (Све су то Јаковове ријечи, тог малог створа, који увијек са стране гледа и свједочи.)

Мајсторова соба личи на првобитну библијску слику у којој се много тога назире. По патосу леже облице, скинута кора с дрвета, пиљевина и безброј малих дрвених парчића, одрезаних, исјецканих и саструганих. Све то личи на хаос и расуло. Алатке су свуда разбацане по соби, леже у нереду. Клијешта притиснута тијелом блање, турпија резачем. Дрвени метар се испружио као да нешто на патосу мјери, а длијето напола скривено бијелом масом струготине. Сасвим у крају мајсторова кутија с дуваном. У пиљевини се гуше и шила, чекају да буду очишћена. Гвоздено лице резача изгледа надмоћно и вјечно, његова се оштрица сјајка. Мајстор дјеље дрво на камену – тако да га никада не додирне оштрица ножа. Негдје у углу сукнена торба заштитница алата од влаге и пропадања. Тако слијепљена мирује и спава. У шпорету пукће ватра, пишти неко влажно дрво, отвара очи и покреће успааног мачка. Шта му вриједи што мијаукне када нема ничијег одговора. На зиду икона светог Томе, заштитника дрводјеља, с његовим загонетним лицем у којем стоји хиљаду питања. Светац у руци држи облак спреман да донесе жељену кишу.

Сасвим близу прозора, у углу који најбоље хвата зраке сунца, на оближњој дрвеној столици, зарасла у браду као монах, посавијена прилика мајстора. Дише у ритму покрета руке. Час се чини да не помјера руку а час да кроти дивљег бика. За тренутак личи на човјека привезана за стијену, кажњеног и утамниченог, али способног да издржи највеће врућине и мразеве. Тај би издржао и кљуцање големог орла у џигерице, све би то њему опет зарасло. На уснама му стоји пророчанство и тајна коју само он зна, и нико више. О томе нико нема права нагађати и измишљати. У крилу мајстор држи очишћени комад дрвета претвореног у облик инструмента. Невјештом оку може се учинити да се мајстор исповиједа и моли Свевишњем. Али чим покрене прсте на лицу инструмента, све оживи, све добија пуноћу. Тада оживљавају и све алатке око њега, постаје јасно да је свака на свом мјесту и надохват мајсторове руке. У тренутку када повуче турпијом по врату инструмента, чини се да је све завршено, да нема шта више додати ни одузети. Али убрзо схватамо да смо у заблуди, и да то није крај. На глави инструмента појавише се лица: Његошево, Карађорђево и Вука Караџића. Мајстор их гледа из свих углова, нешто прича с њима. Када лица оживјеше, као послије спавања и јутарњег умивања, мајстор поче да их уређује, као да их спрема за какву свечаност. Поправља невидљиве детаље, додаје нове, извлачи линије. Ту је Исусово лице, затим змија омотана око врата инструмента. Мајстор издиже инструмент, заклони се иза њега Упери га према сунцу и гледа. 

Тог тренутка Јакову се све дрвеће испред куће, сви отпаци око мајстора на поду, чине сувишни и непотребни. Као неке залутале ствари, које више не служе ничему. Када мајстор хитну руком и дохвати парче дрвета, привуче га са пода, бачено и отписано, тек тада Јаков схвати колико је у заблуди. Мајстор за трен претвори овај дио у држач струна Ко би рекао да од тога може настати кључни детаљ! Када га оструга и изгланца, избуши малу рупицу у његовом тијелу. Тај мали коњиц постаде објединитељ свега. Споји струне (гласне жице) са плућима инструмента. Говеђа кожа била је већ навучена. Куцкао је по њој прстима и слушао мелодију. Потом затегну струну ишчупану из коњског репа. И њу као и сваки детаљ помириса. Све намјести, на крају запе и гудало. Тада се подиже са столице и примијети Јакова. Дјечак му је изгледао као зец од кога, на Светог Тому, употребљавају лијек од костобоље, као и маст за лијечење очног вида и за лакше порођаје.

Мајстор приђе лавору, насапуња браду и обрија се. Радио је то лагно и стрпљиво. Затим насу чашу ракије и наискап је попи. Јакову пружи јабуку. И рече: „Видиш, мали, Херцеговина је јако каменита, али у њој има пробирљиве грађе. Ово дрво што држим у руци је најбоље. Обична јела је смоласта, а смрека пуца чим се осуши. Црни бор доживљава велику старост и зато се још рано изгрби. За црвену клеку паразити се лијепе преко мјере. Смрдљику немој ни да гледаш. Кошћела одмах отпада То дрво не ваља ни за фрулу. Цер је најлошије дрво од свих, чворновато и засукано. Медунац или магарић није ни за шпорет. Коморац чим засијечеш, видјећеш да је болесно дрво. Бреза брадавичарка је љепљива, љушти се и цијепа. Јасика не даје никакву мелодију. Мливњак или медвјеђе уво сматрај обичним жбуњем и не губи на њему вријеме. Румена црњуша, баш као и риђасти пјенишник, могу привући свакога, само не мајстора који је наумио да прави инструмент. Липа је њежан материјал, али за друге радове. Хајдучка опута је сувише мекано дрво, баш као што козја рушица има длакаву кору и тешко се обрађује. Јаребина сва оде у коријен. Не знам да ли си чуо да се од оскоруше прави ракија. И да ово дрво доживи старост и до пет стотина година. Јудино дрво је криво и неподесно, њега се клони као и обичне крушине и пасјаковине. Али зато је јавор чудо од дрвета" Кад то рече, побожно се врати и сједе у столицу. Баци поглед на слику светог Томе и узврати му одговором. Лагано узе гусле и превуче гудалом преко њих. Звук се оте из грла инструмента, мајстор га заустави да наштимује струне. Намаза их још једном тамјаном и прстима распореди масу. Запјева пјесму о зидању Раванице. На тај глас уђоше његова жена и још неколико Бишана. Међу њима је Станија, да види прва то чудо и да распрши све приче које је чула и сама причала. Гусле су пуштале мелодију, а мајстор запјева из свега гласа. То је узвишен призор који изазива сузе.

Сјутрадан по Бишу, а убрзо по цијелој Херцеговини и ко зна куда све још, причало се како је Богдан направио гусле какве нико никада није видио. Иста Станија рече: „То чудо у свом животу не видјех!" Алимпије, који се у мајсторлук разумије колико и Мијат у атомску бомбу, рече: „Боље би било да су од јасена него од јавора!" Али га Голуб покоси ријечима: „Направио их је тако да саме могу свирати и пјевати!" И додаде: „Његошево лице, израђено на врату инструмента, добило је пуноћу и руменило!" Било је ту још свакојаких чуђења и похвала. Мајстор је на све ћутао и осмјехивао се. Као да до њега ништа од тога није допирало.

Долазили су људи из најудаљенијих мјеста и молили мајстора да им покаже инструмент и нешто отпјева. Многи су загледали не би ли и сами такав направили. Али ником то није пошло за руком. Нити је ико од пјевача успио да из гусала извуче такву мелодију као мајсторове руке. Станија, сва узбуђена и задивљена сада рече: „Никад у своме вијеку не чух да неко тако добро пјева као Мирко Ђурђов, с Петровића!" Неки Велизар покуша на фасади куће да унесе детаљ с мајсторовог инструмента. Али само се тако самом себи наругао. Једини је мајстор знао зашто бере дрво у сриједу, зашто га суши девет мјесеци, а радове отпочиње увијек понедјељком. Плакала је Дубравка, којој је ишијас – чим је видјела шта су направиле златне мајсторове руке – одмах нестао, једнако као и гудало у мајсторовој руци. Звук инструмента се претварао у људски говор а људски плач у мелодију инструмента. И баш они који су о мајстору причали све најгоре сада су га највише хвалили и уздизали у небеса.

(Прича из књиге приповедака "Страх од звона")

slike pesnika

Ђура Јакшић – ПУТ У ГОРЊАК

djura jaksic put u Gornjak
Од Великог Села до самога Ждрела 
Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела 
Од зелене траве и свакаке шаре, 
Да себи домами уморне бећаре; 
Па доклен ти вила лаког санка бира, 
Хлађан поток слабе ноге ти испира, 
Ветрови ти тихи лепи мирис дају, 
Заслађене хране горком уздисају... 
Са далеког пута уморан сам сео, 
Не би’ л’ санка нашô, сетан, невесео. 
Повило се цвеће, полегла је трава, 
Али мене санак давно избегава! 
Сила се је мисли врзло по памети... 
Много ли сам страдô, кад се срце сети: 
Никад добро јутро! Никад добро вече! 
Мени ноћца лако никад не протече... 
У мислима, тако, уздахнô сам јако, 
А сузе су текле низ образ полако; 
Од груди се мојих вечан огањ створи, 
Да у њима душа пре рока изгори! 
По големом свету млађан се потуцам — 
Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... 
Све што ми је било недраго и драго, 
Остављат сам морô равно, подједнако! 
Па где сад почивам?... О, да дивна места! 
Лепша никад није с уресом невеста! 
Извезено цвећем, окићено горам’ — 
Ја и ово место оставити морам! 
Ено, већ се крију сјајни сунца зраци, 
Ка западу златни путују облаци; 
Торбицу сам свезô, опанак притегô, 
И ја бих са сунцем некуд даље бегô; 
Али једно срце, друго судба жели: 
Ја по судби морам, што она придели. 
Видиш оно стење што се небу пење? 
То је воља судбе... горко придељење!... 

Кô боланог нада, небу подигнута, 
Подиже се гора од камена љута, 
Болну диже главу, а коленом клеца 
Каменито срце Млава јој просеца: 
Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, 
И у муци тешкој прождире камење; 
На њу, грешну, сунце никада не сија, 
Само гром је, мразну, са хуком пробија, 
Пламенита муња опали јој лица, 
Да већма потавни, срамна проклетница! 
У нечистом недру вечну клетву скрива, 
Зато гдегде грми, и немо почива: 
Благослов је проклô српски царе Лазо — 
Како би јој и бог милости указô!?... 
Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. 
Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. 
Повише облака, и од неба више, 
Јер, уместо неба, пуст се камен диже... 
Не чује се тица, баш никаква гласа, 
До вечите хуке безбожних таласа... 
Не знам даље стазе, не знам даљег пута, 
У ’вакој се гори најлакше залута. 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 
Изнемогло тело сурвало се доле 
Поред неке пусте развалине голе. 
Тврдиња је била некад ово стара, 
Чувала је верно свога господара, 
А данаске шта је развалина ова?... 
Постала је гнездо суријех орлова!... 
Слушала је негда бојних труба звуке, 
Шта данаске слуша?... Међеде и вуке! 
Силена је војска овде становала — 
Наместо је војске маховина пала! 
Под маховом леже старе славе знаци, 
Оружије светло, коњи и јунаци... 
Све ту мирно лежи, под стеном страхоте, 
Из прашине њине гуштери се коте... 
На њој данас седим и даљину гледим: 
Ваљда гдегод ближе миран кров се диже, 
Или добар пастир стаду следи белом?... 
Ал’ ништа не беше у околу целом! 
Као да је камен у љутини пукô 
И у пукот своју све живо повукô!... 
Ал’ шта се забеле у горскоме мраку? 
То је бела кула на цркви Горњаку! 
Раширила крила лабудова бела, 
Белоћу је снега на себе узела; 
Крст се на њој блиста, сунцу одговара 
И по хладној стени златне пруге шара. 
Једно се је звоно с беле куле чуло, 
У моме је срцу трипут одјекнуло; 
Запојаше тихо калуђери свети... 
Можете л’ ме, ноге, бар донде понети? 
Ено ми дворишта, ено дворских врата, 
Примиће ме у двор, страна, непозната; 
Одмор ће ми дати, то ми само треба, 
А благослов на нас бог шаље са неба!... 

У Подгорицу 1857. 


Горњак је манастир, задужбина цара Лазара, лежи у најдивљем пределу поред Млаве, на граници између Хомољског и Млавског среза у Пожаревачком окружју. – Велико Село и Ждрело места су у истом окружју. – Млава је река која изнад Жагубице у окружју пожаревачком извире и код Костоца у Дунав утиче. Прича се да је цар Лазар хтео преко ње разговарати се са некаквим свецем Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.  (Напомена Ђуре Јакшића)

slike pesnika

Миклош Радноти– À LA RECHERCHE…

miklos radnoti stare veceri i vas oplemenjuje secanje
Старе вечери и вас оплемењује сећање!
Песницима, младим женама окруњени сјајни
столови куда клизите у мочвари прошлости?
где је та ноћ када раздрагано врсно вино
точили хитри другари у витке, блиставе пехаре?

Стихови су лебдели око светла лампе, сјајне зелене
атрибуте љуљао пенушави вал песама,
мртви живели, робови, давно нестали драги
другови дома су били, поеме писали носећи
над срцима Украјину, Хиспанију, Фландрију.

Неки су чврсто стиснутим зубима јурили у ватру
и борили се јер друго им није преостало
и док је чета престрашено спавала под ноћним
каљавим скровиштем снивали о својим одајама
што им је у том друштву острво и јама била.

Некуд су у запечаћеним вагонима путовали,
престрављено, немо стајали на минским пољима,
некуд су добровољно с оружјем у руци ишли,
шутке јер су знали да је та борба њихова ствар –
сада у ноћи анђео слободе им чува небеске снове.

И некуд... свеједно. Где су ишчезла мудра пијанства?
летели позиви, гомилали недовршене песме
и гомилали боре око усана, испод очију на лицима
љупко насмејаних младих жена; троми су постали неусиљени
кораци  младих вила током шутљивих, ратних година.

Где ја та ноћ, та крчма, трпеза испод хлада дрвета?
где су који још живе а у рат су отерани?
глас им чује моје срце, руке чувају стисак руке,
цитирам дела, назирем сенке њихових биста и сећам
се (неми роб) – на јецајем пуном крову Србије.

Где је та ноћ? та ноћ вратити се више неће,
што је било има друкчије значење од смрти.
Крај стола седе, скривају се иза женског смешка
и гуцнут ће из пехара они што су несахрањени
спавају у далеким шумама, на туђим ливадама.   

Лагер Хајденау
Изнад Жагубице у брдима, 17. VIII. 1944.

•С мађарског превео Илеш Фехер

slike pesnika

Миклош Радноти – РАЗГЛЕДНИЦА

miklos radnoti razglednica1,
Из Бугарске дивља топовска канонада,
хрупи о планине, колеба се, пада;
Тискају се људи, стока, кола, мисли,
пут се ржућ враћа, облаци се стисли.
Ти вечно си у мени сред тог комешања,
непоколебљива сјаш сред мог сазнања,
и нема, ко анђео кад слуша ропац,
ил ко у трулом стаблу стрвокопац.

30. август 1944., у планинама.

2.
На девет километара одавде горе
стогови и куће се руше,
а на пољима, седећи немо,
преплашени сељаци из лула пуше.
Овде још босом ногом језеро мути
чобаница млада
и облаке пију, нагнута над водом,
кудрава стада.

Црвенка, 6. октобар 1944.

3
Из воловских губица крвава бала точи,
људи болно–крваво мòкре,
чета се кужно у гомили врти.
Над нама фркће гнусоба смрти.

Мохач, 24. октобар 1944.

4
Сруши се крај њега, тело се преврну,
већ згрчено беше ко струна на мразу.
Метак у потиљак. – Овако ћеш и ти, –
шапнух себи – полегни на стазу.
Трпљење процвета у смрт што мори. –
Дер спрингт ноцх ауф – зачух над собом,
Крваво се блато у уху ми скори.

Сенткираљсабадја, 31. октобар 1944.

•С мађарског превео Данило Киш

slike pesnika

Миклош Радноти – СЕДМА ЕKЛОГА

miklos radnoti sedam eklogaВидиш ли, пада мрак, бодљикавом жицом омеђена
дрвена ограда, барака лебди, диже је сумрак.
Оквире ропства лагано прелази поглед
и само ум, само ум, он зна за разапетост жице.
Видиш ли, драга, овде овако се ослобађа машта,
изможденим телима на тренутке смирај лагани сан 
доноси и логораши тада кућама крећу. 

Подерани, ошишани робови у хропцу сна 
с врха Србије ка скривеним долинама дома лете. 
Скривена долина дома? О, постоји ли још дом?
Без поготка бомбе? Зар постоји као кад смо одведени?
Стиже ли још кући, ко овде уздише или тамо лежи?
Реци, где знају и за хексаметре има ли још дома?

Без знакова, нагађајући ред испод реда, ту
у полумраку пишем ову песму као што живим,
помало наслепо, преко папира попут гусенице пузећи; 
лампу, књигу, све су стражари Лагера одузели,
ни поште нема, само се магла на нас спушта.

Међу црвима и сабластима живи овде у брдима Француз, 
Пољак, гласни Талијан, одбегли Србин, сетни Јевреј,
раскомадана тела ипак један живот живе ту, –
чекају вести, топао женски глас, слободну људску
судбину и чекају крај, у магли сакривено чудо.

Лежим на дасци међу црвима, обнављају се
напади бува, али армија мува већ почива.
Вече је, ропство је, видиш, поново краће за дан,
та и живот за један дан. Спава логор. Пејзаж
је у месечини и жице су опет напете,
и преко прозора се виде, међу шумовима ноћи,
на зид наслоњене сенке наоружаних стражара.

Спава логор, видиш ли, драга, меша се сан и јава,
преврће се на уском простору ко се преплашено
буди и поново усни. Само сам ја будан, место
твог пољупца у устима ми је укус напола
изгореле цигарете, и не наилази сан, јер
без тебе већ ни умрети ни постојати не знам.

Лагер Хајденау
Изнад Жагубице у брдима, јули 1944.

У Нотесу из Бора по реду је прва песма

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – РАСКИНУЛИ СМО

miklos radnoti raskinuli smo
Раскинули смо.
Ти си ми уста до закрвљености љубила  
и задихано молила да останем.
Нећу остати.
Молим те уђи а ја ћу
међу миљоказима у блату наставити.
Шта гледаш?
Након снежнобелих ноћи
је сузно, флекаво отапање остало. 
Чујеш ли?
У танком дрвећу лето сад трули
зимски свеци оплакују.
Не плачи.
Од суза очи ће ти ружне бити
и ако плачеш не могу наставити.
Чујеш ли?
На падинама ветар јурца
а ту испред тебе блато је наборано.
Јеси ли ме схватила?
Блато. Блато и Мржња је на дну
сваке велике, сјајне љубави.
Сад иди.
Осећам да те обожавам и мрзим
и због тога те ту на цести остављам.
Мило моја.
Много, много те волим и ако
се стретнемо, можда ћу опет почети.
Иди већ.

Рајхенберг, 13. фебруар 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма четрнаесте)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – НА ВРАТ САМ ТИ БЕЛИ ЂЕРДАН СТАВИО

miklos radnoti na vrat sam ti beli djerdan stavioНа врат сам ти бели ђердан ставио
и кад си ме због тога пољубила
испред мене се иза пулта
понизан трговац појавио
како своју робу хвалећи
сјајне низове бисера
показује, нуди.
Ја сам тај мален, белооки изабрао
мада је било и скупљег и лепшег,
такав, каквог би ти заслужила.
И кад си ме због тога пољубила,
упитао сам, да ли би ме страственије
грлила кад би твој врат
са већим бисерима, сјајнијом,
лепшом огрлицом китио…
Ти!
Не мериш ли ватру твојих усни
и крила ценом бисера…?

Рајхенберг, 9. мај 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма тринаеста)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – БИО САМ РОБ ТВОГ МИРИСА

miklos radnoti bio sam rob tvog mirisa
Био сам роб твог мириса,
тако се сагнуо до тебе
као зими туђим, мирисавим
влажним цветовима који
у јапанској вази на столу 
једне собе у формирању титрају
те њихов мирис о лету прича.

Твоје усне сам пажљиво, тихо љубио
да ти латице не би отпале
и дуго ми остану,
али залуд, мирис ти је одлетео
и ја о болној успомени 
једног парфема сад
на листу папира свирам.

Рајхенберг, 21. фебруар 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма дванаеста)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – НЕ ВОЛИМ ТЕ ВИШЕ

miklos radnoti ne volim te vise
Не волим те више,
земља се покренула и са неба звезда пада,
али не зато што је месец пада звезда,
једна током усамљених ноћи ткана глорија
и са твога чела је пала:
љубави,
немој се чудити, ево више те не волим,
те и небо плаче,
како ти је између твоје уплашене 
плавости на лице кап кише пала,  
и сад си се уплашила зар не, али само киша пада
и да је крај, прихвати;
ту љубав и небо оплакује.
Не бој се,
испред мојих ногу је само један лист пао
као што већ и твоја љубав пада…
Види, наоблачило се и како пљушти.

Рајхенберг, 7. новембар 1927.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма једанаеста)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – ЈУЧЕ ИСПРЕД ПРОЗОРА

miklos radnoti juce ispred prozoraЈуче испред прозора си се свлачила,
обриси твоје сенке у продирућем 
љубичастом светлу су се кикотали 
и смрзнут, слузав срп месеца
попут сујеверног златног шешира
твоју косу дрхтаво овенчао…

Чујеш, иза зида негде у суседству 
грамoфон неку стару, отужну 
мелодију са обале Волге свира 
а вани сат поноћ откуцава…

Остави прозор, златан
месечаст шешир, хаљину
на нему, црну столицу баци
и твоју нагост ми подари. 

Рајхенберг, 7. фебруар 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма десета)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – ЈУЧЕ ИСПРЕД КАМИНА

miklos radnoti juce ispred kaminaуче испред камина си се протезала
и хаљину су брежуљци твојих груди 
напели, опустивши полузатвореним очима 
твоје лепе руке 
на зиду камина грејала …
твоје ноге је светлост ватре 
осветлила, краљежница
попут мачке кад се
испред ватре ваља прштала и
скривеним канџама баршунастих 
ногу сјајан патос 
шкрипећа пара … 
и твоје ципеле су се шкрипале
јер и ти си мачка и волим
над твојим грудима напету
хаљину пољубити преко које
мишиће изазивајућа блажена топлина 
твога тела ме поплави.

Будимпешта, 28. децембар 1927.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма девета)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – ТОКОМ ГРЉЕЊА

miklos radnoti tokom grljenja
Током грљења
   јој
откинуло ти се ђердан од бисера
   и
сјајни бисери попут капи 
суза  на борама 
врућих јастука
    котрљали.

    Види,
бисери су се тако котрљали
како који пут се роса 
на сузама покривеној кожи 
наших задиханих тела котрља 
певајући мирну песму
             на
         сећање
    једног загрљаја.

Видиш,
ниси пазила и 
након пољубаца 
ђердан љубави
се откинуло.

Рајхенберг- Будимпешта, 3. јули 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма осма)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – СЈАЈАН ХЛЕБ ОСМЕХА

miklos radnoti sjajan hleb osmeha
Браонкасто сјајан хлеб Осмеха
си грицкала и од распршених мрвица 
сјајне, укусне, хитре кугле Смејања месила,
твоје две велике усне су се на цаклини зуба напеле, али
   јој
из искривљења је наборано дрво Плача
никло те из једне сићушне пукотине као 
да је низ снежнобелог тела Осмеха
крв цурила и твоје очи дрхтавим, устрепталим
пупољцима суза опточивши
између зуба наборана Плач текла
   у чијем прозору,
      видео сам,
набрекла маја Туге сазревала.
 
Рајхенберг, 16. јуни 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма седма)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – ПРЕКО СНЕЖНИХ БРЕЖУЉАКА

miklos radnoti preko sneznih brezuljaka
Преко снежних брежуљака сам
те ноћима пратио и у нашим телима
преко спојених руку топлина кружила...
снег је светлио и кад смо се љубити
застали, испод наших стопала црна мрља
остала... 
Па смо расцепали наше слепљене
усне, погледали се и нетакнут снег
на смрт преплашеном сузом 
у нашим сјајним заљубљеним очима засјао...
Лаганим корацима смо кренули даље да снег
не би новим пољупцима ровали и црна земља, 
страшило сваке љубави не би расцветала …
Оне ноћи су облаци нечујно пловили,
оног дана на белим брежуљцима нису се љубили.

Рајхенберг, 15. новембар 1927.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма шеста)

•С мађарског превео Илеш Фехер

slike pesnika

Миклош Радноти – У ТО ДОБА, ПОСЛЕ СВАЂА

miklos radnoti u to doba posle svadje
У то доба, после свађа
тако си ми нова и тако си ми 
опет красна
да на теби опет све угледам,
твоје тело, музику тела,
песму корака како на углу сокака
према мени корачаш...
и усне су ти опет тако црвене 
и зуби опет тако сјајни,
и поново се дивим твојим очима,
очима, који су зором поклада
осмех мени даровали
и видим их у касним јесенским сатима
на трепавицама титрајућим сузама
и видим их напола затворене како од ужитка
сјаје...
и сад поново видим како ме твоји очи зову
и песма твога тела поруку мени шаље,
мени, она, коју никад, нигде нису чекали
нити чекају, ни ја њу не чекам јер
једном су ме звали а ја нисам кренуо и
од онда клетва је на мени...

Рајхенберг, 12. јануар 1928. 

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма пета)

•С мађарског превео Илеш Фехер

slike pesnika

Миклош Радноти – БРЕЖУЉЦИ ТВОГА ТЕЛА

miklos radnoti brzeuljci tvoga tela
Брежуљци твога тела кожу мог лица
током безброј заљубљених ноћи жарили
и током безброј ноћи моје запаљено
лице осетљиву кожу твога тела жарио...
тад само то жарење је постојало, то
тамно велико жарење и да си далеко,
сад и пригушен мирис наше љубави
осећам...
ноћи су на јасмин мирисале,
и твоје тело јасмина дисала као
џбун са белим цвећем у пролећну
спарну ноћ...
али прошли су, прошли су задихани
пољупци чије паре су, сад знам,
издисаји јасмина и ако касније
у пролеће твоје тело такнути
желим или твоје усне љубити желим, 
само своју сећањем испуњену 
главу на бели цвет требан нагнути
и мирис џбуна требам дубоко
удахнути и поново си ту и поново
твоје бело, валовито тело грлим
на ком је толико пута моја морна, 
сирота глава одмарала...

Будимпешта, 24. децембар 1927.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма четврта)

•С мађарског превео Илеш Фехер

slike pesnika

Миклош Радноти – ЧЕЛО МИ СЕ ЧИНИ ДА ЈЕ БЕСКРАЈ

miklos radnoti celo mi se cini da je beskrajЧело ми се чини да је бескрај
од благог ветра набораног мора
а коса валовита бујица
блондих слатких вода
која око слепоочнице као брзак
у избраздано море мога чела пада,
велике широм отворене очи су ми
зелена огледала утваром прекривеног неба,
слепљене усне су пак
крчаг течних, тајанствених речи
и преко белог сита мојих зуба
горко и слатко,
слаткоречив халал и харам
полако на вас пада.

А Ти који пут својим длановима
бескрај мора гладиш
погледавши утваром прекривено
небо своје прсте у валовитим
блондим слатким водама
купаш и у тим тренуцима
сво то богатсво само Твоје је
и сваки милозвучан халал и харам
само на Тебе пада.

Рајхенберг, 18. јануар 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма трећа)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – КОЈИ ПУТ СЕ…

miklos radnoti koji put se
Који пут се као твој син осећам
који своју мајку кад се свлачи кришом гледа 
и иступивши из огавности доба пубертета 
од чудесног призора блиставим очима
у тебе се заљуби.
И видевши твоје тело
у тебе се заљуби.

Који пут као твој син се осећам 
кад ме у чело пољубиш
и кад језом грешника
усне ти љубим
јер тако те волим.
Јерт тако те волим
и мени припадаш.

Који пут као твој син се осећам,
необуздан и заљубљено злочест син,
јет токон хладних и грешних ноћи
након наших пољубаца моја глава се
на твојим грудима одмара.
Након наших пољубаца
драга моја мила.

Рајхенберг, 22. мај 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма друга)

•С мађарског превео Илеш Фехер

slike pesnika

Миклош Радноти – ДА ЛИ СИ ВИДЕЛА

miklos radnoti da li si videlaДа ли си видела?

Ноћас смо успут тужну врбу
срели у црном и грозничавом
дворишту сузе је тако тужно
пуштала да су нам тела плашљиво,
слутњом испуњено задрхтале.

Да ли си видела?

Кад смо ујутро тамо ишли,
сунце је на прозору висио
и сјати хтео, али врба
испред њега се превалила
и блиставило угушила.

Да ли си видела?

Ово дрво са жалном, необичном
крошњом нас оплакује, два пољупца
који су се срели, сад испод сузом
блештећег свемоћног светог
прозора цепати се спремају.

Рајхенберг, 25. фебруар 1928.

(Љубавни циклус из 1927-28, Песма прва)

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – КОЛЕБЉИВА ОДА

miklos radnoti kolebljiva oda
Одавно се спремам испричати теби
скривена сазвежђа моје љубави;
само што је битно, тек у једној слици –
Ти као постојање врвиш у мени,
а каткад си тако сигурна и вечна
као у камену скамењена шкољка.

На ноћном небу од месеца шарани облаци
међу шумовима неухватљиве снове лове. –
И још увек не знам ти испричати
шта мени значи, кад током рада
на себи твој заштитни поглед осећам.

Ређам па одбацујем поређења празна.
И сутра све испочетка смерам,
јер толико вредим колико и реч
у песми и дотле, дотле ме то гризе
док од мене тек кост и коса остане.

Уморна си и ја осећам, дуг је био дан, –
шта још рећи? Предмети се погледају
и тебе хвале, зазвучи коцка шећера,
на сто ситне капљице меда падају
и као златне кугле сјаје на столњаку
и празне чаше саме одзвањају.

Радосне су јер с тобом живе. Можда ћу
стићи казати како је када те чекају.
Полагано сенке сна те дотичу,
одлете па ти се до чела примичу,
још ме поздрављаш поспаним очима,
развежеш косу и снови те покрију.

Мирују дуге сенке твојих трепавица
и твоја рука на мом јастуку, полегла грана брезе,
али и ја спавам у теби, ниси други свет.
И чујем како се мењају тајанствене,
танке, мудре црте у хладу твојих дланова.

26. маја 1943.

•С мађарског превео Илеш Фехер

slike pesnika

Миклош Радноти – ПИСМО ВОЉЕНОЈ

miklos radnoti pismo voljenoj zeni
У дубини је мук, неми свет,
у ушима ми тишина урла и повичем,
али одговора нема из дивље,
далеке, ратом омеђене Србије,
а ти си далеко. Глас твој кроз снове 
допире – дању срце те дотиче –
па ћутим, док неке охоле биљке
око мене са природом се мире.

Не знам, кад могу те поново срести
била си чврста, тешка, као поема,
и лепа као светлост, као сенка,
коју и немо и слепо би нашао,
сад си изван хоризонта, очима
те тражим, ум те изнутра призива,
стварност у сан је сада претворена,
утонуло у бунар пубертета

љубоморно питам: волиш ли ме још?
и да на врхунцу младости једном
супруга ћеш ми бити, – опет се надам
и кад се на будне стазе враћам
знам, да јеси. Супруга и дружица –
само далека! Иза три сурових граница.
Већ је јесен. Зар ме овде оставља?
На пољупце јасна су сећања;

чекајући чудо проводим време,
док смртоносни ројеви зује изнад мене;
дивећи се плаветнилу неба твоје око
сам видео, али постало је мрачно
и бомбама је падати хтело. Роб сам –
упркос њих живим. Проценио сам
постојање и све што наду призива,
и дуж путева духа и граница –

до тебе стижем; преко јарког жара,
ако треба и кроз страхоте пакла
ћу се пробити и вратити; ако треба
бићу тврдокоран као кора дрвета,
а у сталној опасности смиреност
у злу одраслих, дивљих мушкараца
ме смирује и попут хладног вала:
закон 2×2 ме облива.

Лагер Хејденау
Изнад Жагубице у брдима, VIII-IX 1944.

•С мађарског превео Илеш Фехер

У Нотесу из Бора по реду је друга песма



Миклош Радноти – ПИСМО ЖЕНИ

У дубини слутим пустош нему, глуву,
крикнем, јер тишина урла ми у уву,
али одговора на то нигде није
из ратом смамљене, одсутне Србије,
а ти си далеко. Глас твој ми преплиће сање,
а у срцу свом га нађем опет, у свитање,
па ћутим, док крај мене шуште усправљене влати
неке горде, влажна додира папрати.

Кад ћу да те видим, већ не могу знати,
тебе што бејаше стамена ко псалам свјати
и лепа ко светлост и лепа ко сан,
да бих те нашао и нем и слеп, за трен.
Сада блудиш овим пределом без друма,
на очи ми долазиш изнутра, снагом ума,
стварност си била, сад си сан и машта
а ја, павши опет у бунар дечаштва,

љубоморно те кушам: ти ме волиш, је л’ да?
па ћеш у доба кад сазрим, једном, негда,
бити моја жена — томе се опет надам,
па из сањарења у буђење падам
и знам: жена си ми. Жена ми и узданица,
само си далеко. Преко седам дивљих граница.
А јесен већ стиже. Да л ће да ме овде задржи?
Сећање на пољупце наше сад још жешће пржи;

веровах у чуда ал’ заборавих њихово сунце,
јата бомбардера надлећу споро врхунце;
баш сам се дивио плаветнилу твог ока сред небеса,
ал’ смрачи се, а бомбе у машинама, горе, од беса
пожелеше да падну. Борим се против страдања
а роб сам. И сва сам своја надања
одмерио, па ипак ћу да нађем до тебе стазе,
трагајућ за тобом обиђох своје душе богазе —

и друмове царске; преко пурпурне жеравице,
ако треба, и преко живе пламене живице
ко чаробњак ћу проћи, ал’ вратити се морам;
ако треба, бићу жилав ко на дрвету кора,
па спокој тврдих мужева што на рубу пропасти
живе, спокој што вреди оружја и власти,
смирује ме, и ко хладан талас, изненада,
трезвеност 2 X 2 одједном на мене пада.

Логор Хајденау, у планинама изнад Жагубице,
август — септембар 1944.

•С мађарскох превео Данило Киш

slike pesnika

Миклош Радноти – КОРЕН

miklos radnoti koren
Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.

Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.

На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.

Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.

Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.

Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.

Постах корен, цвет сам био,
тешки ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.

Логор Хајденау, у планинама изнад Жагубице,
8. август 1944.

•С мађарског превео Данило Киш



Миклош Радноти – КОРЕН

У корену снага врви,
од кише, земље цели,
сан му је снежак бели.

Из земље на површ земље
пузи, корен је лукав,
ко уже му је рукав.

На рукаву црв спава,
на рукаву црв седи,
свет у црв се промени.

Али корен даље живи,
не мари за вањски свет
већ за лишће и цвет.

Њему се диви, храни га
шаље добре сокове,
сласне, кусне сокове.

Сад сам и ја корен,
међу црвима живим,
ту песму тамо крпим.

Цвет сам био, корен сада,
на ме црна земља пада,
мојој судби сад је крај
над главом ми пила, знај.

Лагер Хејденау изнад Жагубице у брдима, 8. VIII 1944.

•С мађарског превео Илеш Фехер
slike pesnika

Миклош Радноти – ЖИВАХНИ СТИХ ПОСЛЕ ЖЕТВЕ

miklos radnoti zivahni stil posle zetveЛепо је уз звиждук или певушећи
обујмити драганину главу ко
старица што мрмља играјући се са
мачком која се пред капијом башкари
овде стогове разносе по стрњишту
дева млађана узвикује трчећи док
ветар пирка под сукњом тврде су
јој бутине а миле косе су јој (љубим их)
стог зелени у распеваном наручју мом!

16. јануар 1930.

•Превод Стеван Молнар
slike pesnika

Миклош Радноти

Миклош Радноти рођен је у Будимпешти 5. маја 1909. године. Био је један од најистакнутијих мађарских песника.
miklos radnoti pesme poezija biografija
 
Рођен је као Глатер (Glatter), име је концем двадесетих година мађаризовао према називу малог места у Трансилванији Раднот где је тада живео. Дипломирао је на мађарско-француском одсеку Филозофског факултета у Сегедину 1934. године.

miklos radnoti madjarski pesnik

Последње месеце свог живота провео је у Лагеру Хејденау у Жагубици изнад Бора. Ухапшен је 20. маја 1944. године, а у Лагер Хејденау стигао 2. јуна. Од тог момента још је 10 песама написао познате под насловом: Нотес из Бора. Шест песама су написане још у самом лагеру а четири током повлачења испред ослободилачких снага од Жагубице до Абде, места где је стрељан. Песме су – Нотес из Бора – након стрељања нађене у његовом џепу.

Миклош Радноти је стрељан у месту Абда 5. или 9. новембра 1944. године.

(Биографију приредио и с мађарског превео Илеш Фехер)
slike pesnika

Александар Блок – РУСИЈА

aleksandar blok rusijaТи си и у сну несазнајна,
Твога се вела таћи ни.
Дремам, а иза сна је – тајна,
У тајни, Русијо, си ти.

Русија појас река има.
Древне је шуме круже свуд,
С блатима и са ждраловима,
Уз чаробњака поглед луд.

У њој и људства различита
Из долина, с краја на крај,
Поноћна кола воде вита
Уз запаљених села сјај.

Где и врачара, с вампирима,
Траварке чара свуд уз руб.
И вештице са ђаволима
Веселе се уз снега стуб.

Где и мећава завејава
Трошну кућу до крова тог.
И деве испод снега плава
Сечиво оштре против злог.

Где је све путе, са распућем,
Изрово штапа силан број.
Где вихор, који звижди прућем,
Старих предања пева пој…

У дремежима својим сненим
Сазнах за родне земље јад
И у дроњцима ево њеним
Сакривам голу душу сад.

До сеоског сам гробља – нему
Утабо ноћну стазу сву.
Ноћивајући свуд по њему
Дуго сам песме пево ту.

Не разумедох, не одмери,
Коме посветих песме те
И какав бог ми би у вери,
Какву девојку волех пре.

Русијо, ти си успавала
Својим пространством душу, знај.
Гле: она није укаљала
Своје чистоте први сјај.

Дремам, а иза сна је – тајна,
Русија у тој тајни спи.
Ти си и у сну несазнајна.
Вела се твога таћи ни.

24. септембра 1906.

• Превео Стеван Раичковић
slike pesnika

Јелена Трајановски Станковић – СРЕШЋЕМО СЕ

jelena trajanovski stankovic srscemo se jednom
Срешћемо се једном.

На путу кроз себе
Или у повратку себи,
У мимоходу мисли
Срешћеш ти мене
И срешћу ја тебе.
Другачије, знаш, срели се не би.

Срешћемо се негде.

У чудном магновењу
Идеје што утробом плута,
У свету што то није
У непознатом зрењу
У једном великом не-хтењу
Док га очигледност не прогута.

Ипак, срешћемо се једном негде.

slike pesnika

Јелена Трајановски Станковић – ЛАЛА

jelena trajanovski stankovic lala baki
(Баки)

Једна мала лала
Ниоткуд је пала
Посред споменара
Где и љубав стара,
После толк'о лета
Срце да прошета
Низ булевар тајни,
Осунчани, сјајни.
Плави редови се нижу,
Лале главе дижу
А у зеленом пољу
Дајеш ми најбољу:
Да је као трофеј носим,
Да је сланом сузом росим,
Када глас од себе не даш
И кад срџбом приповедаш.
Све је рука записала
– колк'о среће, толк'о жала,
Сјасет пустих радовања
Из књижице те израња.
Пољупци што сутон краде
Нашу младост да награде,
Немирни кô птица плаха,
Поносити усред краха...
Сијају кроз дане тмурне;
Живот све то негде гурне
У непрегледне црне рупе
Јер храбрости су такве скупе.
Али онда глава стара
Присети се споменара
Доколице да се спаси,
У прошлости да се скраси.
Па прича са лалом љутом
Међ хартијом старом, жутом:
„Што ти мене овде стави,
Што на мене заборави?“
– Заборави човек себе
А некмоли једну тебе,
Ал никад руке што те дале-
Браним се од суве лале.
Тело ресто дана дроби,
Време своје битке доби
Ал пркоси му с пуно жара
Лала посред споменара.

slike pesnika

Јелена Трајановски Станковић – КОЛИКО МИ ЈЕ ГОДИНА

jelena trajanovski stankovic koliko mi je godina
Колико ми је година
– пита ме он
И каваљерски ми даје 
"бар десет мање"
Него у крштеници,
Али он, наравно, не зна
Да је моја крштеница
Потмули фалсификатор
Осећања и сећања.

Колико ми је година
– нагађа он,
Бојажљиво да не дирне
У женски нерв сујете
Који привремено немам.
Не знам колико имам година. 
Углавном између
Осамдесет и сто
А понеких дана чак хиљаду.

Шалим се с годинама
– закључује он
Али ипак тражи трагове старости,
Додуше, на погрешном месту,
Јер су ми боре у песмама
Где сам отплакала 
Сваки суноврат човека,
Слушајући приче које причају
Очи и покрети непознатих људи.

Колико ми је на крају година?
– питам ја њега,
А он разочарано збори
Да сам или премлада
Или престара за причу.
Па, ипак  не одлази
Јер крштеницама колико лажљива,
Важнија је, изгледа,
И од сећања и од осећања.

slike pesnika

Милош Димић – ПРЕПОДОБНА МАТИ АНАСТАСИЈА

milos dimic prepodobna mati anastasijaПреподобна српска мати Анастасија,
њена молитва Богу за нас све је гласнија,
снажнија, одважнија, усрднија и јаснија,
њеним светим молитвама, Боже, спаси нас!
Подај мир и благостање целом српском роду
и искрено покајање српском народу
за који се моли наша дивна светитељка
која је родила највећег просветитеља
Саву, дивну српску славу и свештену главу,
стално да му узносимо молитву и похвалу!
Света Анастасија је пре монашких дана
била ћерка грчког цара и звала се Ана,
постала је супруга великог жупана
Стефана Немање и мајка синова Вукана,
Стефана и Растка, дивна љубав је уткана
била у њено велико и чисто срце,
обасјана љубављу коју нам даје Сунце
Правде, Господ Исус Христос, истинити Бог наш,
Који несумњиво чува православни род наш!
Са супругом својим владавине се одрекла
да би у монаштву вечна блага стекла,
многе догађаје видела је и прорекла
након што је Богу дала монашке завете,
делила је бројне богонадахнуте савете,
у молитвеном подвигу као скромна монахиња
са величанственим именом Анастасија
чији је корен у грчкој речи „Анастасис“
која величанствено „Васкрсење“ значи,
да будемо храбрији и бодрији и јачи
зато што имамо красну молитвеницу
која краси и чува манастир Студеницу,
завапимо Светој Анастасији у глас,
да са свима светима моли Бога за нас!
slike pesnika

Милош Димић – СЛАВА БОГУ

milos dimic slava boguСлава Теби, Боже наш, хвала Ти на свему,
отклањаш ми бојазан и сваку дилему,
дајеш ми решење увек кад сам у проблему,
слава, Боже, Твојој моћи, чуваш ме у току ноћи
и дајеш ми миран, тих и спокојан сан,
сваки нови дан, знам да ми је Богом дан
када ме сунчев зрак ујутру обасја,
у очима суза радосница ми зас'ја
што сам жив и здрав и на столу имам хлеба
хвала Ти, Боже, дајеш ми све што ми треба!
Опет и опет морам да сам себе подсетим
да Ти благодарим, Боже, умилење осетим
када се свих чудесних тренутака присетим,
како си ме сачувао и од зла заштитио,
својом моћном десницом непрестано штитио,
падао сам, али си ме са љубављу подизао,
оснаживао ме када сам поразе низао,
кад скренем са Твога пута увек си ме стизао
и на прави пут с дивним поукама враћао,
чуо си ме увек када сам Ти се обраћао...
Слава Теби, Господе, срце моје узвикује,
славослови Твоју славу, победнички ликује,
душа се окрепљује и Водом Живом поји,
као цариник пред Тобом скрушено стојим
и вапијем да ме грешног опет помилујеш,
само Ти нас, Господе, неизмерно милујеш
и на нас благодат и милост Своју изливаш,
благодарим Ти на свему, слава Теби, Боже наш..
slike pesnika

Милош Димић – СВЕТА ПЕТКА

milos dimic sveta petkaСвета Петко, утешитељко, Божја светитељко,
свим срцем те волимо и снажно ти се молимо,
Христова девственице, брза помоћнице,
са иконе сија твоје лице, заштитнице
свих који ти се моле за здравље и спасење
душа којима дарујеш мир и умиљење...
Хришћанима си утеха, изабрана од Бога
да будеш покровитељка православног рода
имолиш се за спас славног српског народа!
У Епивату рођена, путем спасења вођена,
у Јорданској пустињи искушења претрпела,
у снажној молитви са подигнутим рукама,
одолела је свим замкама и мукама
јер се демонских насртаја није бојала,
гледања лица Божјег се удостојила
и са извора Воде Живе се напојила...
Мати Параскево, са вером ти се молимо
и све што нас боли искрено ти говоримо,
даруј нам духовне радости и храбрости,
заштити нас од свих опасности и пакости...
Болесне исцељујеш, слепима вид дарујеш,
богоугодне молитвене жеље остварујеш,
похвала и стража си нашем престоном граду,
чудесна је твоја светиња на Калемегдану,
извор свете воде точи здравље и наду,
радујесе свако ко те призива и слави,
сила Божја се до данас много пута пројави
и тобом, света мати, Света Тројица се прослави...
slike pesnika

Милош Димић – СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ФЛАВИЈАН

milos dimic svestenomucenik flavijanСвештеномученик Флавијан Картагински
у трећем веку је пострадао у Африци,
а са њим и други мученици и следбеници
Васкрслог Господа нашег Исуса Христа
Којим се напаја христочежњива душа чиста!
Хришћанским сјајем је Картагина сијала,
мученичким страдањем као звезда засијала,
гоњени су ученици Светог Кирпијана,
због сурових прогона цара Валеријана
пројавила се истинска снага хришћана
јер је благодат Светог Духа била храна
Флавијану, Лукијану, Јулијану, Монтану,
Викторику, Рену, Примолу и Донацијану
који су заједно тамновали, гладовали
и трпели све јер су се у Христу радовали!
Свети Флавијан је био „велик у врлини”
и смеран у служби ђакона у Картагини,
достојанствен у својој мученичкој кончини,
а када се своме Господу запутио,
Еванђељске поуке браћи је упутио
„Нека међу вама увек буду мир и љубав”,
Христос Своју Невесту Цркву довека чува...
slike pesnika

Милош Димић – СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК ВУКАШИН

milos dimic sveti novomucenik vukasinСрбин из херцеговачког села Клепаца
уведен је у диван ред Божјих светаца,
из фамилије Мандрапа био је родом,
земаљски живот је проживео са Богом
у срцу и души, у мислима, на уснама,
па је био прави трн у оку усташама
које је обузела мржња и дубока тама,
беше тако страшна и крвава драма
у злогласном логору, пакленом Јасеновцу,
ту су хришћанске душе предаване Богу Оцу
у загрљај, али био им је мучан крај,
након крвопролића одлазиле су у Рај...
Вукашин, старац смирен, кротак као јагње,
безимало страха иде на заклање
код Жила Фригановића, усташког кољача,
али је Вукашинова вера била много јача
и оштрија од секире, ножа, сабље и мача,
пун спокојства и мира, а кољач пун немира,
од мржње би као звер могао да рикне,
„Живео Павелић”, тражи да Вукашин викне,
руке, ноге, уши и нос му је посекао,
а старац је свој тренутак победе сачекао,
није се одупирао, противио, ни борио,
Господ му је дао снагу и врата отворио,
па старац с богопоуздањем мирно клечи
и изговара највеличанственије речи:
„Само ти, дијете, ради свој посао”,
сигурно је мислио „нека ти је Богом просто”
и оде Господу Којег исповеда и воли,
са свим светим мученицима за нас се моли...
slike pesnika

Милош Димић – ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

milos dimic presveta bogorodica trojerucicaЧудотворна, дивна, многоцелебна икона
Пресвете Владичице наше Богородице,
сјај наше величанствене Тројеручице
вековима пројављује тајну Свете Тројице
и помаже сваком који јој се с вером моли
и свим срцем Господа Исуса Христа воли,
нашег Јединог Спаситеља, Божјег Сина,
а исцељење руке Јована Дамаскина
било је прво чудо ове пречасне иконе
која своју помоћ не ускраћује никоме
ко прилази са вером сузама наквашеном
и љубављу искреном побожношћу украшеном,
тако је свети Јован молио Богородицу
и исцелила му је одсечену десницу
преко ноћи, о њеној милосрдној помоћи
и чудесној несвакидашњој целебној моћи
сведочи на икони приложена трећа рука,
вековима исцељује од најтежих мука
безнадежне страдалнике, паћенике, болеснике
лечи од свих недуга, тегоба и болести
и Христову силу својом иконом благовести,
по целом православном свету је распрострањена
благодатна и исцељујућа љубав њена,
а милошћу Божјом српску земљу је проходила
јер се велика радост Светом Сави догодила
у светој лаври Светог Саве Освећеног
који је прорекао долазак младог просвећеног
монаха који ће његово име носити,
на његовом гробу се са пажњом поклонити
и као благослов од братије че добити
игумански штап - патерицу и иконе
Млекопитатељницу и Тројеручицу
која ће најпре у Хиландару боравити,
а онда се у Србији привремено настанити
у Немањиној задужбини Студеници,
то је било угодно Пресветој Богородици
и по Њеној светој вољи икона је постављена
на магаре, па је из Србије отпуштена
и на далек непознат пут је испраћена,
али благословом Богомајке праћена,
чудом Божјим у манастир Хиландар враћена,
хиландарска обитељ је облагодаћена
обиљем милости Пресвете Богородице
покровитељством иконе Тројеручице
која је Игуманија ове древне светиње,
игуманско место краси, клањају јој се монаси,
за свако послушање од Ње благослов траже,
нема боље заштите ни сигурније страже
од иконе са величанственим ликом девственим,
умилним и озбиљним, красним и божанственим
који побуђује умиљење, рађа поверење
да за сваку невољу постоји решење,
на колена паднимо, Тројеручици припаднимо,
главе јој приклонимо и са вером устанимо,
завапимо јој, чује наш молитвени глас,
Пресвета Богородице Тројеручице, спаси нас...
slike pesnika

Милош Димић – СВЕТА ТАЈНА БРАКА

milos dimic sveta tajna brakaСвета тајна брака Божји благослов даје
да љубав између супружника траје
довека и радост никада не престаје
као што је непролазна Божија слава
јер мужа и жену Сам Господ венчава
и због тога је муж својој жени глава,
а Црква је предивна невеста Христова
која је две хиљаде година блистава
у слави евхаристијској и светотајинској
јер је Сам Господ Исус Христос глава Њој...
На венчању сурпужници благослов добијају,
заједничку чашу испијају, од среће сијају
зато што их Господ спаја у једно тело,
тајна је ово велика и Божје дело,
а што је Бог саставио, човек да не раставља,
ова заповест драгоцену поуку оставља,
на супружнике велику одговорност ставља,
да се Бог у брачној заједници прославља!
Брак је подвиг који супружнике спасава,
а венцима славе Господ их украшава,
увек снагу додаје и хармонију ствара,
брак освећује и воду у вино претвара...

slike pesnika

Милош Димић – КОСОВСКИ ЗАВЕТ

milos dimic kosovski zavetЧувајмо у нашим срцима косовски завет,
то нам је остављен богомудри савет
наших славних светих отаца и предака
у чијим је душама живела вера јака,
на Косову су руке и владара и сељака
браниле светињу чија је величина
достизала ниво небеских висина,
а свети кнез Лазар је то јасно уочио
када је са војском на Косово крочио
и својим речима и срцем поручио
да иде у битку јер тако је одлучио
по томе колику светињу брани,
Србине, увек се прекрсти и застани
кад се у мислима светог Косова сетиш,
немој у срцу да се душманима светиш,
потруди се и бори да душу освешташ
животом у вери и потомцима завешташ
да Косово не сме нико да нам одузме
јер су га натопиле јуначка крв и сузе...

slike pesnika

Милош Димић – СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

milos dimic sveti vasilije ostroskiНа Острогу као сунце Православља сија
нетљено тело, лик и дело Светог Василија
који је будни чувар српских светиња,
хвала Богу што нам је дао светитеља
који нам побожност и духовност оснажује
јер милост Божју непрестано пројављује,
Васкрсење Христово радосно објављује
јер се Христос у Острошког свеца уселио
да би се православни свет веселио,
колико је болесних силом Божјом исцелио
Свети Владика Василије и поделио
духовну радост са верним народом
који је Живог Бога срео под Острогом
и добио на дар помоћ од светитеља,
бројне духовне деце брижног родитеља
који је понос монаха, нашег Православља
светионик који нам светлост Божју јавља...
Свети оче Василије, Господу моли се
за народ Божји који неизмерно воли те...

slike pesnika

Милош Димић – СВЕТИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

milos dimic sveti patrijarh pavleЖивео је светим и врлинским животом,
задивљен Божјом лепотом и красотом,
благодаћу Духа Светог посећен и освећен,
сав Господу предан, са љубављу посвећен
Цркви Христовој, молитвен и просвећен
човек милог лица, меког и чистог срца
које је знало да само са љубављу куца,
молио се непрестано за цео свет,
блажен и чист срцем, па је постао свет...
Господ га је водио и подао му мудрост,
несвакидашњу смиреност, чисту побожност,
говорио је тихо, али све што је рекао
далеко се чуло, стрпљиво би сачекао
да саслуша другог шта жели да му каже,
од срца је вапио да људима помаже,
а молитвом и саветима свакоме покаже
прави смер на једином путу спасоносном,
у нашем Патријарху Павлу Богоносном
сви су видели светитеља и пријатеља
чија је сахрана била попут Васкрсења,
па имамо молитвеног покровитеља
ради нашег духовног здравља и спасења...

slike pesnika

Милош Димић

milos dimic duhovna poezija i biografija
Милош Димић је рођен 12. августа 1985. године у Лазаревом граду Крушевцу. Има брата близанца Уроша са којим је од детињства почео да пише песме. Одрасли су у родном селу Бела Вода. Заједно су дипломирали истог дана на Правном факултету Универзитета у Београду крајем 2009. године.

Милош је ожењен и са супругом Маријом има ћерку Магдалену. Породица Димић живи у Белој Води.

Песништво је саставни део Милошеве личности, као и свакодневног живота. Писање духовних песама је израз љубави према Господу, Мајци Божјој и светитељима који се непрестано моле за нас.

(6. фебруар 2022)
slike pesnika

Јелена Трајановски Станковић – СЛОБОДАН СТИХ

jelena trajanovski stankovic slobodan stihТражим неки слободан стих
Баналан,
Вулгаран,
Диваљ и распуштен.
Негде у мени сасвим је тих,
Ваља се, мучи
У ћошку чучи
Прогутан, спутан...
Испразан и напуштен.

Тражим неки слободан стих
Ето, тако,
Без смисла
Епохално труо.
Сигурно негде имам прегршт њих
Па, онда где су,
И да ли тек јесу
Наклон бесу?
Но, зашто би их било ко чуо?

Тражим неки слободан стих
Развратан
Подеран
Прљави анархиста,
Да на искреност одигра штих
Славодобитно,
Макар и ситно
Да буде ми битно
А песничка савест остане чиста.

Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта