Без главе, без мозга, без руку, без ногусамо очи упрте у даљину.
Уморне и гладне, чежњиве и сетне
кроз тишину слуте невоље.
Свет не познаје њихову невиност,
кроз живот тумарају плашљиво.
Тону у људском ништавилу,
сведоци су презира и немира.
Постиђене људским пакостима,
вређане равнодушно и ружно
у ропству једноликог времена,
на језивом клатну – клате се тужно.
(Из збирке Колимско небо)
