О, да могу ноћас с туђег прага да полетимУ далеке пределе, у завичај мој,
На родну шљиву тихо да слетим
И распуклом срцу излечим неспокој.
Да се вратим у минуле дане,
Да утешим душу од бола и сете,
Дочекам мирно вече, дубоко
Лишен свих зала што ми се свете
Живети је тешко с очима без сјаја,
Кад су света многе потамнеле боје
И чупају завичај из срца пуног јада,
Док крв липти из снова младости моје.
(Из збирке Колимско небо)
