Бол у тужној души ишчезао није.У глувим ноћима зачује и сада
грме речи из старих времена.
Сливају горчину из најцрњег ада.
Шта њихову гордост може да омете?
Одјекују речи моћно без милости
и прете располућеној души.
Владају над њом без гриже савести.
Мрве јадно срце кô јака грозница.
Безбројне речи у стопу га прате
кô злочинци помраченог ума,
нечисте черече – па онда заћуте.
У нарамцима, са страхом носи тугу,
јауке самртног прохујалог доба,
а безубе речи уједом отровним
уцењују срце уморнога роба.
(Из збирке Колимско небо)
