Једном, кад облаци падну нижeи с неба слије се густа тама
болне његове седине старачке
покриће самртничка животна чама
кад худи ветар однесе му траг
без речи, без суза, без страха
лежаће у пустој провалији мрака
у свирепом болу, срце, без даха
слепе очи, душа пуна мрачних нада
клонуло од страдања уклето тело
трулиће у хладном простору тишине
развенчано са сунцем за живот цео
кад крв заспи због земаљског пакла
у јутро бело зазвоне тешка звона
остаће празно име иза болне смрти
под свежим гробом старачког дома
доцкан је жалити и сумњати сада
кад зла реч има вредност судбине
у свету без правде ког је проклео
све у дну његових песама се крије
(Из збирке Колимско небо)
