у сутону тихом моје село спава
у улици мрак се чује
хуче сове пси лају
а месец наслоњен на плашљиве гране
гледа у тамну капију
и труо праг куће моје
где ћути истина сва
испред ње као просјак стојим
и нико ме не погледа
сав црн слике творим
Мајке, Мајке, Оца, Брата
болног детињства, живота краха
испод мог прага сикћу змије
из ока се кидају гроздови суза
котрљају се по сувој трави
и смејем се овој смрти што сјаји
моја душа је сва ко гар
изгубио сам траг…
о кућо моја
о њиво моја
о шљиво моја
огњиште моје
огњиште моје труло
О моје моје
све што некад било је
зар вам више нисам драг.
(Из збирке Капи модрине)
