Укочене, очи упрте у колимскo небоод Свевишњег траже спас.
У теби је нада Господе,
теби се молим,
у теби је утеха.
Слаб предајем се овом (не)свету
и падам,
немоћан издишем без суза пун јада.
Узвикујем громко кроз беспућа ледна:
Боже, жедан сам – напој ме.
Боже, гладан сам – нахрани ме.
Боже, хладно ми је – угреј ме.
Јер, овај свет
стреми да ме направи слугом.
Поробљава и узима мој
благословени мир.
Даје све непотребно,
а узима најпотребније.
Питам се, чему тај страшни суд,
судбине хир,
зар ја да будем нечастиве силе
изабраник?
Моје речи јаке и благе, тихе и гласне
одбијају су се од колимско модро небо.
Пустиле су вапај и нико их не зачу,
напајају уста са тог смртног врела:
неме из свег гласа у дубокој ноћи плачу.
У том тренутку отварања душе
носим тугу и бол са собом,
и тај јецај што из мене вришти,
вришти, јер смрт ту је,
а где је смрт ту је мрак,
ту је хладноћа,
ту је јецај и минуо зрак.
Ту душа пати, а тело умире.
Смрт сам добро упознао
у хладној тишини
вечно снежних сибирских ледених гора.
Био сам затвореник много,
много пута,
у хладним одајама колимског двора.
И док ноћ ме
засипа беличастим сјајем,
и док ме дотиче њена бела рука,
пред гордим речима посрћем и клецам.
Осећам сваког часа живот дајем
и предајем без даха мучнини јаука.
Људи око мене су запомагали, гинули.
У очима сам им видео,
гаси се светло овог света.
Сећам се сваког пуцња и хладног
челика.
У очима сам видео да умиру,
оно сазнање
кад смрт пружа руку,
а жеља за животом је велика.
Желео сам и ја да умрем с њима.
Вриштао сам очајно изнемоглим
гласом
и тешио распукло срце
у тужним часима,
док глад кроз крв струји
црним таласом.
А ноћ бела стеже тело и мрви га.
Мрзим те ледене ноћи
и њене црне сене
што смрт носе у голим рукама.
Мрзим њене бледе висине
и безгласно струјање месечине.
У самотно зимско вече
Бог рече:
– Ти умрети нећеш.
После много година снужден корачам
према дому своме.
И плачем, и певам:
у жељи да сахраним године ропства,
у свом дому спокојно да сневам.
Имао сам породицу, отаљавô живот,
јер нико није разумео мене;
тај црни мој свет је са мном
где год нога да ми крене.
Да л' сам био добар или зао?
Од тог питања опоравио се
никада нисам.
Због чега, због кога?
За шта сам логоровао?
На Колими изгубио сам част,
а нашао само срамоту.
Сва моја туга и сав мој смисао живота −
нестао је.
Од тада и надаље само се мучим.
Мој живот нема никакав смисао.
Тражим излаз.
(Из збирке Колимско небо)
