О, ноћи злослутна, будно око црно,незасита, ужасно хладан ти је дах,
устима бескрајне горчине сикћеш
и млади живот претвараш у прах.
Набрекла од злобе, од много беса,
згрушане крви и загушљивог зрака.
Твој ледени ујед прожима до сржи
и остављаш срце, без животна знака.
Знам, да ће твоја уста тихо, болно,
целивати трошност увелог ми тела.
Закукаће црвљиве ране од јада,
Од наказа колимских (не)дела.
Господарице, властољубива!
Не, не плашим се смрти и не кунем.
Пијем горке сузе, жалим мртва пролећа.
Трпим бол у тами коју не разумем.
Стежеш ме, мучиш све јаче, све бешње!
Издише душа, болови звече.
О, проклета ноћи, никад, никад више!
Пусти дани у колимској ноћи јече.
(Из збирке Колимско небо)
