У сну
сликам као Вермер ван Делфт.Течно разговарам на грчком
и не само са живима.
Возим аутомобил
који ми је послушан.
Способна сам,
пишем велике поеме.
Чујем гласове,
ништа горе од озбиљних светаца.
Били бисте зачуђени
мојим сјајним свирањем на клавиру.
Летим баш као што треба,
значи – само по себи.
Кад паднем с крова,
умем да паднем меко на зелено.
Није ми тешко
да дишем под водом.
Не жалим се:
успела сам да откријем Атлантиду.
Радујем се што пред смрт
увек успевам да се пробудим.
Чим избије рат,
само се окренем на другу страну.
Постојим, али не морам
да будем дете свог доба.
Пре неколико година
видела сам два сунца.
А прекјуче пингвина.
Сасвим разговетно.
•Превод Петар Вујичић
