slike pesnika

Зорица Бабурски – ТВРДА РЕЧ

zorica baburski tvrda recСлутим тврде речи с хладних висина
пркосно веју пахуље црне
мокрог лица бежим пред њима
погледа чађавог уплашене срне

У мени тог трена нестаде лепоте
сунце на грудима што је силно сјало
и сви моји дани преда мном се губе
све што некад у мени је цвало

Сад кад је клонула душа празна
кад тврда реч дамаре пресеца
кô набујала црвена река
тонем у сјају крвавог месеца

(Из збирке Капи модрине)
slike pesnika

Зорица Бабурски – НА ЗАЛАСКУ СУНЦА

zorica baburski na zalasku suncaОдавно су бледа моја јутра.
сунце је минуло
из мртвих очију мрак синуо.

Кроз беспуће се страх протеже.
птице траже спас
а бол живота у оку стоји.

Сед сам, као лишће свео.
тужно по свету окрећем лице
док ветар носи грање што плаче
а с њим и моје птице.

Како да вратим изгубљено време
кад стојим на прагу старости и смрти
како побећи из чаме пространства
што се у круг врти.

Јер, на заласку сунца моје птице
су пале.

(Из збирке Капи модрине)

slike pesnika

Зорица Бабурски – ЗЕНИЦЕ

zorica baburski zeniceБез главе, без мозга, без руку, без ногу
само очи упрте у даљину.
Уморне и гладне, чежњиве и сетне
кроз тишину слуте невоље.

Свет не познаје њихову невиност,
кроз живот тумарају плашљиво.
Тону у људском ништавилу,
сведоци су презира и немира.

Постиђене људским пакостима,
вређане равнодушно и ружно
у ропству једноликог времена,
на језивом клатну – клате се тужно.

(Из збирке Колимско небо)
slike pesnika

Зорица Бабурски – РЕЧИ

zorica baburski reciБол у тужној души ишчезао није.
У глувим ноћима зачује и сада
грме речи из старих времена.
Сливају горчину из најцрњег ада.

Шта њихову гордост може да омете?
Одјекују речи моћно без милости
и прете располућеној души.
Владају над њом без гриже савести.

Мрве јадно срце кô јака грозница.
Безбројне речи у стопу га прате
кô злочинци помраченог ума,
нечисте черече – па онда заћуте.

У нарамцима, са страхом носи тугу,
јауке самртног прохујалог доба,
а безубе речи уједом отровним
уцењују срце уморнога роба.

(Из збирке Колимско небо)

slike pesnika

Зорица Бабурски – МИНУЛИ СНОВИ

зорица бабурски прошли снови
Под хладним небом бораве мисли
верна слутња брижан стражар у ноћи
уздиже се изнад живота и смрти
блиста и лебди по његовој самоћи

Шта значе сећања минулих дана
пред духом бледи, што некад беше
искидани крици промуклих сова
парају небо, згасле звезде беже

Ноћ кобна, излива опори мирис
тишине, над његовим сновима блуди
бесни крв и јури свелим жилама
поломљених крила од људске студи

Горки часи љуљају живот мучан и клет
у колевци ружној под плаштом голети
молитвом призива Господа да прими
душу уснулог раба на починак Свети

(Из збирке Колимско небо)
slike pesnika

Зорица Бабурски – МРТАВ И БЕО

zorica baburski mrtav i beoЈедном, кад облаци падну нижe
и с неба слије се густа тама
болне његове седине старачке
покриће самртничка животна чама

кад худи ветар однесе му траг
без речи, без суза, без страха
лежаће у пустој провалији мрака
у свирепом болу, срце, без даха

слепе очи, душа пуна мрачних нада
клонуло од страдања уклето тело
трулиће у хладном простору тишине
развенчано са сунцем за живот цео

кад крв заспи због земаљског пакла
у јутро бело зазвоне тешка звона
остаће празно име иза болне смрти
под свежим гробом старачког дома

доцкан је жалити и сумњати сада
кад зла реч има вредност судбине
у свету без правде ког је проклео
све у дну његових песама се крије

(Из збирке Колимско небо)

slike pesnika

Зорица Бабурски – ПРОКЛЕТА НОЋИ

zorica baburski prokleta nociО, проклета ноћи
кад ми се прикрадеш,
тихо и нечујно,
кад ме пробудиш,
устукнем и поклекнем
пред твојим црним речима.

Око мене зле мисли се роје,
у тамне пределе твој глас ме зове.

Нисам богзна шта.
Слуга сам твој,
црна господарице
начичкана подвалама и издајством.

Лишила си ме свих речи
и засула путеве помрчином густом.

Знам, нећу добро проћи.
Свака твоја реч је
кап крви што из мене капље.

О, срама!
Покажи милост и разумевање!

Прописи не постоје пресуду твоју
чекам.
И пљујем ја на твоје законе.

Ћути ноћи ил' говори тише!
Зашто лепша ниси, проклетнице?
У тешким ранама јауци пиште.
Проклетнице; зашто жалостиш ме?

(Из збирке Колимско небо)

slike pesnika

Зорица Бабурски – КОЛИМСКO НЕБО

zorica baburski kolimsko neboУкочене, очи упрте у колимскo небо
од Свевишњег траже спас.
У теби је нада Господе,
теби се молим,
у теби је утеха.
Слаб предајем се овом (не)свету
и падам,
немоћан издишем без суза пун јада.

Узвикујем громко кроз беспућа ледна:
Боже, жедан сам – напој ме.
Боже, гладан сам – нахрани ме.
Боже, хладно ми је – угреј ме.

Јер, овај свет
стреми да ме направи слугом.
Поробљава и узима мој
благословени мир.
Даје све непотребно,
а узима најпотребније.

Питам се, чему тај страшни суд,
судбине хир,
зар ја да будем нечастиве силе
изабраник?

Моје речи јаке и благе, тихе и гласне
одбијају су се од колимско модро небо.
Пустиле су вапај и нико их не зачу,
напајају уста са тог смртног врела:
неме из свег гласа у дубокој ноћи плачу.

У том тренутку отварања душе
носим тугу и бол са собом,
и тај јецај што из мене вришти,
вришти, јер смрт ту је,
а где је смрт ту је мрак,
ту је хладноћа,
ту је јецај и минуо зрак.
Ту душа пати, а тело умире.

Смрт сам добро упознао
у хладној тишини
вечно снежних сибирских ледених гора.
Био сам затвореник много,
много пута,
у хладним одајама колимског двора.

И док ноћ ме
засипа беличастим сјајем,
и док ме дотиче њена бела рука,
пред гордим речима посрћем и клецам.
Осећам сваког часа живот дајем
и предајем без даха мучнини јаука.

Људи око мене су запомагали, гинули.
У очима сам им видео,
гаси се светло овог света.

Сећам се сваког пуцња и хладног
челика.
У очима сам видео да умиру,
оно сазнање
кад смрт пружа руку,
а жеља за животом је велика.

Желео сам и ја да умрем с њима.
Вриштао сам очајно изнемоглим
гласом
и тешио распукло срце
у тужним часима,
док глад кроз крв струји
црним таласом.

А ноћ бела стеже тело и мрви га.
Мрзим те ледене ноћи
и њене црне сене
што смрт носе у голим рукама.
Мрзим њене бледе висине
и безгласно струјање месечине.

У самотно зимско вече
Бог рече:
– Ти умрети нећеш.

После много година снужден корачам
према дому своме.
И плачем, и певам:
у жељи да сахраним године ропства,
у свом дому спокојно да сневам.

Имао сам породицу, отаљавô живот,
јер нико није разумео мене;
тај црни мој свет је са мном
где год нога да ми крене.

Да л' сам био добар или зао?
Од тог питања опоравио се
никада нисам.
Због чега, због кога?
За шта сам логоровао?

На Колими изгубио сам част,
а нашао само срамоту.
Сва моја туга и сав мој смисао живота −
нестао је.

Од тада и надаље само се мучим.
Мој живот нема никакав смисао.
Тражим излаз.

(Из збирке Колимско небо)

slike pesnika

Зорица Бабурски – НАГОВЕШТАЈ

zorica baburski nagovestajСлути несрећу, у свему види смрт,
приковано тело болном тишином,
наговештај још једног зла
расте у месу, у набреклој жили.

Дрхтавица да л' је од хладноће
најежила кожу, помрачила дух,
или облик облака, или боја дана
мути вид, мрачи мисао и слух?

Обузе га немир у тој немој тмини,
као да ноћ скрива неке страшне претње;
од постеље тврде и од тешког сна,
дише под притиском нејасне стрепње.

Плаветнило пред очима бледи сетно;
види живот у бруталној реалности,
схватио је вечне смо играчке,
маглене душе – ништавило стварности

(Из збирке Колимско небо)

slike pesnika

Зорица Бабурски – СНОВИ МЛАДОСТИ

zorica baburski snovi mladostiО, да могу ноћас с туђег прага да полетим
У далеке пределе, у завичај мој,
На родну шљиву тихо да слетим
И распуклом срцу излечим неспокој.

Да се вратим у минуле дане,
Да утешим душу од бола и сете,
Дочекам мирно вече, дубоко
Лишен свих зала што ми се свете

Живети је тешко с очима без сјаја,
Кад су света многе потамнеле боје
И чупају завичај из срца пуног јада,
Док крв липти из снова младости моје.

(Из збирке Колимско небо)
slike pesnika

Зорица Бабурски – ГОСПОДАРИЦЕ

zorica baburski gospodariceО, ноћи злослутна, будно око црно,
незасита, ужасно хладан ти је дах,
устима бескрајне горчине сикћеш
и млади живот претвараш у прах.

Набрекла од злобе, од много беса,
згрушане крви и загушљивог зрака.
Твој ледени ујед прожима до сржи
и остављаш срце, без животна знака.

Знам, да ће твоја уста тихо, болно,
целивати трошност увелог ми тела.
Закукаће црвљиве ране од јада,
Од наказа колимских (не)дела.

Господарице, властољубива!
Не, не плашим се смрти и не кунем.
Пијем горке сузе, жалим мртва пролећа.
Трпим бол у тами коју не разумем.

Стежеш ме, мучиш све јаче, све бешње!
Издише душа, болови звече.
О, проклета ноћи, никад, никад више!
Пусти дани у колимској ноћи јече.

(Из збирке Колимско небо)
slike pesnika

Зорица Бабурски – МОЈЕ

zorica baburski moje
у сутону тихом моје село спава
у улици мрак се чује
хуче сове пси лају
а месец наслоњен на плашљиве гране
гледа у тамну капију
и труо праг куће моје
где ћути истина сва

испред ње као просјак стојим
и нико ме не погледа
сав црн слике творим
Мајке, Мајке, Оца, Брата
болног детињства, живота краха
испод мог прага сикћу змије

из ока се кидају гроздови суза
котрљају се по сувој трави
и смејем се овој смрти што сјаји
моја душа је сва ко гар
изгубио сам траг…
о кућо моја
о њиво моја
о шљиво моја
огњиште моје
огњиште моје труло

О моје моје
све што некад било је
зар вам више нисам драг.

(Из збирке Капи модрине)

slike pesnika

Зорица Бабурски – МОДРА ЗОРА

zorica baburski modra zora
разлила се модра зора на све стране
влати траве купају се у роси
с тешким уздахом дрво шуми тугу
пролама се јаук што га ветар носи

с трновитог жбуна прхну мала птица
задрхта ми срце кад на груди паде
полете ми душа, жеље што ме даве
и осташе само умрле ми наде.

дуго сам гледао у пусте даљине
и постадох само сив камен што ћути
јед чуван испод већ трулога пања
док ми уздах трне кô у ноћи смрти

опраштам се, одлазим блаженству бескраја
лагано сакупљам прње тог тренутка
опраштам с тугом што ми ломи гране
и душу сакривам у тишини кутка.

(Из збирке Капи модрине)
slike pesnika

Зорица Бабурски – ПОД НЕБЕСКИМ СВОДОМ

zorica baburski pod nebeskim svodom
Варламу Шаламову

Ледени кристали у мом телу бурно плану
и охолост сивог од мене скритог света
чује се како пада на промрзлу грану
а место мог срца комад леда шета

Падају кроз главу све пахуље црне
кидају ми тело са снежних висина
мој живот преда мном сав ће да утрне
кад у грактању врана умире тишина

Под небеским сводом све је тако јадно
све је тако бело, све црнилом хладно
кроз пространство снежна белина се слива

Тако бео стојим и дрхтим пред тобом
о црни мој свете што ме мориш злобом
кунем те док клетва у мени за мене је жива.

(Из збирке Капи модрине)

slike pesnika

Зорица Бабурски – ЈАБЛАН

zorica baburski jablan
За С. О.

Када сунце мине у смирају дана
бесана ноћ пространством стражари
низ гране Јаблана долази јесен
а бледи месец му на усни крвари

Звоне зона у бескрајној тмини
то луди ветрови кроз тело му реже
и трпи бол од позне јесени
док сребрна магла груди стеже

Запевају гране под звезданим трњем
и бескрајем где се тресла гора
све што је миловао, све што волео је
са црном стражом испратиће зора

(Из збирке Капи модрине)
slike pesnika

Зорица Бабурски – ЧУВАЈТЕ БРАЋО

zorica baburski cuvajte braco
Чувајте браћо родну нам груду
свето огњиште, кућни праг
ране закрпите на распуклој кори
из које вири злослутни враг.

Док нам очи дрхте испод паучине
много ће крви земљом потећи
киша тешких речи на главе ће пасти
и многа браћа у гроб тужни лећи.

Клечимо испод крова који јечи
у лудило нас тера његов глас
нека се изгуби бол, туга изгуби
устајте браћо у нама лежи спас.

Чујете ли браћо, то звоне звона
као миле птице распеваног јата
гледајте у небо, у небу је срце
руке Њега моле за Србина брата.

(Из збирке Капи модрине)

slike pesnika

Зорица Бабурски

zorica baburski biografija pesme savremenih pesnika poezija
Зорица Бабурски је рођена 2. августа 1965. године у Суботишту, а детињство проводи у Доњем Товарнику код Руме.

Пише поезију и сатиру. Песме је објавила на многим порталима, а такође и у часописима за књижевност (Етна, Шипак, Хуморикон, Показивач, Звездани колодвор, Култ, Неказано, Суштина поетике, Бдење, Онлајн поезија, Штицазин, Багдала, Буктиња…). Неколико сатиричних песама јој је преведено на словачки иезик.

Објавила је збирке песама Капи модрине, (Удружење поетских стваралаца, Глушци,  2020) и Колимско небо, (Удружење књижевника Србије, Београд, 2021). 

Мајка је троје деце. Живи и ради у Руми.

(30. јануар 2022)
slike pesnika

Матија Бећковић – СЛАМКА

matija beckovic slamka
У оној ноћи с петка на суботу
Судњега часа у твоме животу
Чистаја дјево и најређи цвету
Последње што си ти од мене чула
Било је: „Волим те
Највише на свету!“

Али на чему би онај што не уме
Више живети одржао себе
Да му на уснама што се не двоуме
Не додаде сламку
И реч
„И ја тебе!“
slike pesnika

Миодраг Павловић – МАДРИГАЛИ ЗА ЊУ

miodrag pavlovic madrigal za nju1.
Дођи и донеси
У чаши мед
И тајно семе.

Иди и понеси
Радосни злед
И спасено време.

Сети се кад клекне презрела кост;
Између гроба и сунца стоји мост.

2.
Када се будемо поново срели
Видећеш призор лица после кише
И самоћом рањене усне.

Када се будемо поново срели
Добићеш велику јагоду која дише
И љубав чекањем што гусне.

Ал сада седи мирна и бела,
Док се месец ломи, верност oстaje цела.

3.
Нас двоје смо потпуно сами
Газимо боси преко звонких тераса
И смерове наше не слути нико.

Изједначујемо се у материнској тами
Двоструко чело над пољупцем беласа
И загрљај вечан из трбуха je нико.

На твоме крилу више сам открио paja
Но живот што очекује од свога кpaja.

6.
Мора се волети за скривеним столом
Који je застрт мирисом коже
Пробуђене на прозору хтења.

Мора се споразумевати с болом
Ако сукоб разочараних авети може
Да претвори чело у неугасива бдења.

Али пусти слободно прсте младе
Нека у блату нове облике граде.

(Антологија српске поезије, Ненад Грујичић. 2013)
slike pesnika

Стеван Раичковић – НИТИ

stevan raickovic nitiЈедном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.

Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.

Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца...

slike pesnika

Стеван Раичковић – ПЛАВЕТ

stevan raickovic plavetПадох у незнани предео, пун бољке:
С очима што виде и оно чег нема.
Једно уво – морски шуми попут шкољке,
Друго – чује незнан звук који се спрема.

Болује ми свако чуло и још штошта:
У дан ведар – жмурим, у мрак – бечим зене.
Кад ми уста сретну чашу раног мошта
Ја низ биље тражим пелин док не свене.

Кад сам близу сјаја – ја бих да сам бедан,
Под гипсаним стропом – сањам таван хладан.
Целог сам се века вежбао да жедан
Прођем поред зденца, а крај зделе – гладан.

Да ме неко некад види (кад не чујем)
Како ми се лице мрачи ко у диму
Пре би помислио да убиство снујем
Но да за реч плавет тражим тешку риму.

Прођем покрај ближњих, ћутке, ко да прèчи
Пут и рад ме чека: а у мени мрмља
Цело једно море бесмислених речи
И ветар – запамћен с неког штурог грмља!

Мислио сам да ће с првом седом све то
Прхнути из главе: ко од пуцња – шева!
А сад добро видим да ја опет ето:
Певам, тим што питам – докле да се пева?

Да ли да те, песмо, згужвам у лоптицу
Па да те кроз шуму сву ноћ миши гоне
Или да те пустим ветру да уз птицу
Полетиш у неке слепе небосклоне?

slike pesnika

Милета Јакшић – ВРЕМЕ

mileta jaksic vreme
Легле су давно горе, нигде гласа,
Земљу прихваћа ноћ на груди меке,
Глуво je доба ћути лавеж паса,
Сањиво звезде трепере далеке,
Поноћ je... хуји нејасно и чудно
Ko тајни вал по грудма ноћи неме,
Све спава, али има нешто будно:
То неуморно жури, тече време
slike pesnika

Милета Јакшић – САМОЋА

mileta jaksic samoca
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал’ сумрак мени не смета –
Имам и друштва: гле, попац мали
У зиду цврчи: гле, жива света!

Распевао се крај топла банка –
Ал’ жалостиво глас му се тресе,
Песмица му je додуше танка,
Ох, све се бојим, прекинуће се...

Напољу хуји ветар... Из зида
Попац ућута, ћути све живо –
Тако!... Последњи кончић се кида
Што ме je с живим светом везив’о.
slike pesnika

Вислава Шимборска – ПОХВАЛА СНОВА

vislava simborska pohvala snova
У сну
сликам као Вермер ван Делфт.

Течно разговарам на грчком
и не само са живима.

Возим аутомобил
који ми је послушан.

Способна сам,
пишем велике поеме.

Чујем гласове,
ништа горе од озбиљних светаца.

Били бисте зачуђени
мојим сјајним свирањем на клавиру.

Летим баш као што треба,
значи – само по себи.

Кад паднем с крова,
умем да паднем меко на зелено.

Није ми тешко
да дишем под водом.

Не жалим се:
успела сам да откријем Атлантиду.

Радујем се што пред смрт
увек успевам да се пробудим.

Чим избије рат,
само се окренем на другу страну.

Постојим, али не морам
да будем дете свог доба.

Пре неколико година
видела сам два сунца.

А прекјуче пингвина.
Сасвим разговетно.

•Превод Петар Вујичић

slike pesnika

Добрица Ерић – БАДЊАК

dobrica eric badnjak
На Бадњи дан у свануће
Ја пораним у шумарак
На брежуљку близу куће
да први одсечем бадњак.

Снежина ми скоро до појаса
Хује крошње храста и церова
По селу се ори лавеж паса
И секира и песма петлова.

Проберем у снежном полумраку
Један церић, бацим пуну шаку
Разног жита – доручак за птице
Па одсечем церић до земљице.

Први ивер носим мајци
Да се добро кајмак хвата
Држим га у врелој шаци
Као хладан грумен злата.

Ставим бадњак поред кућних врата
Да у прозор гранчицама куца
Па се вратим под губер код брата
Да сачекам изгревање сунца.

slike pesnika

Васко Попа – ИДЕМ

vasko popa idem daleko u nama 24Идем
Од једне руке до друге
Где си

Загрлио бих те
Грлим твоју одсутност
Пољубио бих ти глас
Чујем смех даљина
Усне ми лице растргле

Из пресахлих дланова
Блистава ми се појави
Хтео бих да те видим
Па очи заклапам

Идем
Од једне слепоочнице до друге
Где си

(Далеко у нама 24)
slike pesnika

Стихови о љубави – Најлепше љубавне песме

najlepse ljubavne pesme svih vremena

aleksa santic ljubavne pesme

Алекса Шантић



aleksandar blok ljubavne pesme

Александар Блок


ana ahmatova ljubavne pesme

Ана Ахматова


arsen dedic ljubavne pesme


Арсен Дедић




artut rembo ljubavne pesme


Артур Рембо


boris pasternak ljubavne pesme



Борис Пастернак


branko miljkovic ljubavne pesme


Бранко Миљковић


branko copic ljubavne pesme

Бранко Ћопић


vasko popa ljubavne pesme

Васко Попа


velimir rajic ljubavne pesme


Велимир Рајић


vladislav petkovic dis ljubavne pesme



Владислав Петковић Дис


desanka maksimovic ljubavne pesme

Десанка Максимовић


zak prever ljubavne pesme

Жак Превер


jovan ducic ljubavne pesme

Јован Дучић


laza kostic ljubavne pesme

Лаза Костић


konstantin Simonov ljubavne pesme


Константин Симонов




luj aragon ljubavne pesme

Луј Арагон


ДОШАО САМ ТЕБИ
marina cvetajeva ljubavne pesme


Марина Цветајева




matija beckovicljubavne pesme

Матија Бећковић


ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА
nikola sop ljubavne pesme


Никола Шоп


СВЈЕТИЉКА ЗА ЊУ
oktavio paz ljubavne pesme



Октавио Паз


ДОДИР
oskr davico ljubavne pesme


Оскар Давичо


ТИ СИ ЈОШ ДЕТЕВОЛИМ ТВОЈЕ РУКЕ
pero zubac ljubavne pesme


Перо Зубац


УЛАЗИШ У ПЕСМУ
petar petrovic njegos ljubavne pesme



Петар Петровић Његош



pol elijar ljubavne pesme


Пол Елијар


ВОЛИМ ТЕЉУБАВНА
rabindranat tagore ljubavne pesme

Рабиндранат Тагоре


ГРАДИНАР 31ГРАДИНАР 11
sergej jesenjin ljubavne pesme

Сергеј Јесењин


ХАЉИНА БЕЛАРАСТАНАК
sima pandurovic ljubavne pesme

Сима Пандуровић


БИСЕРНЕ ОЧИ
slobodan markovic libero markoni ljubavne pesme


Слободан Марковић






Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Најлепше родољубиве, мисаоне, описне и љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Проза - кратке приче.