slike pesnika

Матија Бећковић – СЛАМКА

matija beckovic slamka
У оној ноћи с петка на суботу
Судњега часа у твоме животу
Чистаја дјево и најређи цвету
Последње што си ти од мене чула
Било је: „Волим те
Највише на свету!“

Али на чему би онај што не уме
Више живети одржао себе
Да му на уснама што се не двоуме
Не додаде сламку
И реч
„И ја тебе!“
slike pesnika

Миодраг Павловић – МАДРИГАЛИ ЗА ЊУ

miodrag pavlovic madtigali za nju1.
Дођи и донеси
У чаши мед
И тајно семе.

Иди и понеси
Радосни злед
И спасено време.

Сети се кад клекне презрела кост;
Између гроба и сунца стоји мост.

2.
Када се будемо поново срели
Видећеш призор лица после кише
И самоћом рањене усне.

Када се будемо поново срели
Добићеш велику јагоду која дише
И љубав чекањем што гусне.

Ал сада седи мирна и бела,
Док се месец ломи, верност oстaje цела.

3.
Нас двоје смо потпуно сами
Газимо боси преко звонких тераса
И смерове наше не слути нико.

Изједначујемо се у материнској тами
Двоструко чело над пољупцем беласа
И загрљај вечан из трбуха je нико.

На твоме крилу више сам открио paja
Но живот што очекује од свога кpaja.

6.
Мора се волети за скривеним столом
Који je застрт мирисом коже
Пробуђене на прозору хтења.

Мора се споразумевати с болом
Ако сукоб разочараних авети може
Да претвори чело у неугасива бдења.

Али пусти слободно прсте младе
Нека у блату нове облике граде.

(Антологија српске поезије, Ненад Грујичић. 2013)
slike pesnika

Стеван Раичковић – НИТИ

stevan raickovic nitiЈедном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.

Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.

Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца...

slike pesnika

Стеван Раичковић – ПЛАВЕТ

stevan raickovic plavetПадох у незнани предео, пун бољке:
С очима што виде и оно чег нема.
Једно уво – морски шуми попут шкољке,
Друго – чује незнан звук који се спрема.

Болује ми свако чуло и још штошта:
У дан ведар – жмурим, у мрак – бечим зене.
Кад ми уста сретну чашу раног мошта
Ја низ биље тражим пелин док не свене.

Кад сам близу сјаја – ја бих да сам бедан,
Под гипсаним стропом – сањам таван хладан.
Целог сам се века вежбао да жедан
Прођем поред зденца, а крај зделе – гладан.

Да ме неко некад види (кад не чујем)
Како ми се лице мрачи ко у диму
Пре би помислио да убиство снујем
Но да за реч плавет тражим тешку риму.

Прођем покрај ближњих, ћутке, ко да прèчи
Пут и рад ме чека: а у мени мрмља
Цело једно море бесмислених речи
И ветар – запамћен с неког штурог грмља!

Мислио сам да ће с првом седом све то
Прхнути из главе: ко од пуцња – шева!
А сад добро видим да ја опет ето:
Певам, тим што питам – докле да се пева?

Да ли да те, песмо, згужвам у лоптицу
Па да те кроз шуму сву ноћ миши гоне
Или да те пустим ветру да уз птицу
Полетиш у неке слепе небосклоне?

slike pesnika

Милета Јакшић – ВРЕМЕ

mileta jaksic vreme
Легле су давно горе, нигде гласа,
Земљу прихваћа ноћ на груди меке,
Глуво je доба ћути лавеж паса,
Сањиво звезде трепере далеке,
Поноћ je... хуји нејасно и чудно
Ko тајни вал по грудма ноћи неме,
Све спава, али има нешто будно:
То неуморно жури, тече време
slike pesnika

Милета Јакшић – САМОЋА

mileta jaksic samoca
Јесење вече; још се не пали
Свећа, ал’ сумрак мени не смета –
Имам и друштва: гле, попац мали
У зиду цврчи: гле, жива света!

Распевао се крај топла банка –
Ал’ жалостиво глас му се тресе,
Песмица му je додуше танка,
Ох, све се бојим, прекинуће се...

Напољу хуји ветар... Из зида
Попац ућута, ћути све живо –
Тако!... Последњи кончић се кида
Што ме je с живим светом везив’о.
slike pesnika

Вислава Шимборска – ПОХВАЛА СНОВА

vislava simborska pohvala snova
У сну
сликам као Вермер ван Делфт.

Течно разговарам на грчком
и не само са живима.

Возим аутомобил
који ми је послушан.

Способна сам,
пишем велике поеме.

Чујем гласове,
ништа горе од озбиљних светаца.

Били бисте зачуђени
мојим сјајним свирањем на клавиру.

Летим баш као што треба,
значи – само по себи.

Кад паднем с крова,
умем да паднем меко на зелено.

Није ми тешко
да дишем под водом.

Не жалим се:
успела сам да откријем Атлантиду.

Радујем се што пред смрт
увек успевам да се пробудим.

Чим избије рат,
само се окренем на другу страну.

Постојим, али не морам
да будем дете свог доба.

Пре неколико година
видела сам два сунца.

А прекјуче пингвина.
Сасвим разговетно.

•Превод Петар Вујичић

slike pesnika

Добрица Ерић – БАДЊАК

dobrica eric badnjak
На Бадњи дан у свануће
Ја пораним у шумарак
На брежуљку близу куће
да први одсечем бадњак.

Снежина ми скоро до појаса
Хује крошње храста и церова
По селу се ори лавеж паса
И секира и песма петлова.

Проберем у снежном полумраку
Један церић, бацим пуну шаку
Разног жита – доручак за птице
Па одсечем церић до земљице.

Први ивер носим мајци
Да се добро кајмак хвата
Држим га у врелој шаци
Као хладан грумен злата.

Ставим бадњак поред кућних врата
Да у прозор гранчицама куца
Па се вратим под губер код брата
Да сачекам изгревање сунца.

slike pesnika

Васко Попа – ИДЕМ, ГДЕ СИ

vasko popa idem de si daleko u nama 24Идем
Од једне руке до друге
Где си

Загрлио бих те
Грлим твоју одсутност
Пољубио бих ти глас
Чујем смех даљина
Усне ми лице растргле

Из пресахлих дланова
Блистава ми се појави
Хтео бих да те видим
Па очи заклапам

Идем
Од једне слепоочнице до друге
Где си

(Далеко у нама 24)
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта