slike pesnika

Карл Сандберг – ЉУБАВ ЗИДАРА

karl sandberg ljubav zidaraПомишљао сам да се убијем
јер сам само зидар
а ти жена што воли власника бакалнице.

Сад ми то и није тако важно;
постављам цигле вештије и певам спорије него пре,
док баратам поподне својом лопатицом.

Кад ми је сунце у очима
и кад се лестве задрмају и кад се малтер распе узалуд,
на тебе мислим тада.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ГАР

nenad grujicic gar
Колико знам о теби, жудњо гробна?
Шта ме то зове у мрачне одаје?
Посвете певам – за тебе ова је:
По стоти пут си звезда ми туробна.

Водиш ме у смрт, охола, чаробна,
лепа несрећа дарове додаје:
Ево и душе – отвори, пробај је,
у њој је песма, бесмртна, жалобна.

Та ти ли си та тишина без краја
на хоризонту вајног ништавила
што судбину ко закрпу прекраја!

Једном си ме већ у црно завила,
и од тад тиња гар мога аваја
на којем си се ко гуја савила.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ЛАБУД

nenad grujicic labud
На води лабуд, у ноћи, у парку,
спава са кљуном ћушнутим под крило,
мирна је површ и месеца кило
испод безглавог што личи на барку.

Ни боре вала да помери варку,
ни мехура с дна да плопне – ко било,
у крошњи брезе мирује белило
чаробног перја што светли у мраку.

Пролазим тихо, ко сенка, безмерно,
да лаки ветрић не створим у ходу
од чијег дашка пренуће се перо

на врху репа што дотиче воду.
Пред кућом спазих сретан неизмерно:
Лабуд и месец мазе се на своду.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ПАСЈИ ЖИВОТ

nenad grujicic pasji zivot
Пасјем животу правила су чудна
ил, боље рећи, готово их нема,
многа ће прича бити узалудна
ако твој живот неко други спрема.

Ти увек реци да никада ниси
живео пасји за свога живота
мада ти овај баш на њега киси
као коштица у плесни компота.

Живети пасји усред светске граје,
шта му то дође у ова времена?
Ко за твој живот петопарац даје

што ти у глави чучи васељена?
Упрегни живот у нове кајасе,
одживи пасји, не дај ником на се!
slike pesnika

Ненад Грујичић – КЛИМА

nenad grujicic klima
У малим
скрпљеним собичцима,
у мемли
и млакој пари јухе,
у мирису вреле масти,
искуваног веша
и дечјег пролива,
у кућној атмосфери, дакле,
над хартијом чучимо.

Вани кора дрвета цвета,
стеже иње,
леди,
пршти крти снег.

Но ми пишемо
отаџбинску литературу,
ћушнути у ћоше
деламо књижевну ствар,
сањамо далека острва
и дворце
где властелин с властелином
пљуцка
и хушка,
мигом решава проблеме,
чека прилику да вирнемо из јазбине,
да се накашљемо
и замолимо
па да узврати кашљем:

Где сте,
шта је с вама,
шта с песмицама,
дајте, ма дајте,
ви сте духови нашег времена!

Да ми јесмо то што смо,
ето,
таква је и таква ствар.
Па опет трк
у загушљиву собицу,
гушчијим пером да скицирамо
климу у духовним барама
и провинцијама,
да пишемо афирмативно,
весело,
конструктивно,
да већ једном закукамо како ваља,
да се што пре родимо у ропцу,
ми писци,
грофови језика,
ми утве,
златни адути сваког времена.
slike pesnika

Ненад Грујичић – УНУТРАШЊА

nenad grujicic unutrasnja
Ипак
неки Велики закон 
изван земаљског реда
успоставља поредак
у мојим стиховима
што црпе сву снагу
и служе мени-жртви
да поклекне
судбинском терету
изнутра.

Ох душо
како мудро
збављаш се тијелом!
Твоја оргија
небеска је страст
што кратко траје
и оставља ме
у разореном стању.

Брижно исписујем
неку врсту сна:

Унутрашња грађа мога бића
што прије се
мора рашчланити
и отпочети
живот без сметње.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ЈЕСЕН У ПРОЛЕЋУ

nenad grujicic jesen u prolecu
Пођимо, драгана,
у јесењу шизофренију лишћа,
у крикове анђеоских крошања.
Стуштимо се у комедију
туристичких обилазака градова
у којима хипноза векова
слатко нас узима за руку.
Проћердајмо овај уски дан.

Јесен је у пролећу
и нешто превелико
мешкољи се у моме срцу
што подиже високо.
До колена Божјег.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ОЛОВКА

nenad grujicic olovka
Оловка је као жена.

Престали смо се
договарати
о свему што је ручак
и потреба.

Лажемо се
и трошимо
пред спавање.

По некоји пут
клизим с постеље
низ папир!

slike pesnika

Ненад Грујичић – ЋИЛИМ-НЕБО

nenad grujicic cilim-nebo
Врели катран, пресе, ваљци – завичајна ренесанса,
пола куће, цврчи трава: тако хоће инжењери,
шиба цеста, шуште паре: заиграјмо преферанса
– та морају лудовати у бараци пролетери!

Смртни дани, апсурд раја, уштројени протестанти,
ћилим-небо над пољупцем, стручак цвећа у бензину,
на ђубришту сиротиња, за шалтером интриганти,
Карењина кува чорбу, Петруњела у казину.

Нигде моћних витамина, идеала ни за лека,
сува ребра, очи дрежде, трбух кичму облизује,
Божја рука дотиче ме у молитви издалека,
ћаћа пијан, матер сузи, муња тајну исписује.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ЧВОР

nenad grujicic cvor
Шта ли то струји урвинама мојим
низ беле сапи прогорелог јутра
из буднога сна што се дели, троји?

Да л то нови дан (такозвано сутра)
прикрада се већ у часове јадне
сунцем што шкиљка ко гобленска мустра?

Оте се призрак (ко грана да паде!)
и тресну уз сен моју или твоју?
Од чудеса тог на језику сладне.

Смешане музе у присоју поју:
чула су ми чвор Гордијев пред сечу.
Сав дамарам у слатком неспокоју.

Тајанствен зрачак или моћни нечуј?
slike pesnika

Ненад Грујичић – ЉУБАВНА СКАСКА

nenad grujicic ljubavna skaska
Штошта сам знао, али нисам ово
– да ће ме шмизла (кочопрцно јаре)
превести жедног преко питке баре,
измишљотина чије свако слово
врцало ми мед кроз сазвежђе ново
у пометен ум и на ране старе.

Беху то тако неке цаке старе
на које паде чак и чудо ово
што се песником зове(ништа ново!)
па се наивно, ко жртвено јаре,
испећи дало на вараво слово
кокетне мале из приградске баре.

Шта је то могла жабица из баре
да закрекеће из кајданке старе,
а да ни ноту, баш ни једно слово,
не препознах, јер (пази сад и ово!):
у живот ми, вај, ускочило јаре
ђавоље шаре – чудовиште ново.

Просечна цура – ништа богзна ново,
осмех јој цвета ко локвањ сред баре,
док се шепури умилно је јаре,
на тренутке из бечке школе старе,
а кад сеје лаж тад уради ово:
Рашири око и прогута слово!

Залуд сам држо уводно јој слово
да у животу увек има ново
искуство које није као ово.
Она би на то опет у кал баре
– до грла у бљуз лагарије старе,
житка ко нож за недоклано јаре.

Извоза ме скроз то без душе јаре:
Ни длаку кике што личи на слово
немам да чупнем са те лије старе,
нити да свраки додам перце ново,
јер сам као сом у растињу баре
прогутао мам којим пишем ово.

Тако све ово – што замеси јаре
у муљу баре – није мртво слово,
већ нешто ново из читанке старе.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ПЕХАР

nenad grujicic pehar
Сонет је пехар наливен винима:
не можеш усну на руб му тек тако,
он се испија господски, полако;
додир сонета врсна је интима.

Ко сонет дира игра се чинима,
јер неће увек баш све ићи лако,
сонет ко туђа жена, и те како,
нуди и мами телом, триковима.

Пијан од риме у сонету свако
ничице пада док га хвата плима
вртложних речи што узносе јако.

А то је, опет, вековна истина
коју песници на земљи, једнако,
познају као и на небесима.
slike pesnika

Ненад Грујичић – МЛЕЧ

nenad grujicic mlec
Далеко, предалеко,
а ту уз мене, сасвим,
тиња несводив неко
што пали се и гаси.

Час ватра, у том жижак,
звезда и угарак њен,
посечен брз пламичак,
вечност везана у трен.

Господе, самери све,
додај ми једину реч,
да песма сама се, гле,

из ничег створи у млеч
којом се мијем безлик,
мален, у Теби велик.
slike pesnika

Ненад Грујичић – ГОЛУБ И ЗМИЈА

nenad grujicic golub i zmija
Не бој се људских подвала,
оне ће закратко сјати,
овде је друга обала,
одавде божанско чати.

Не бој се туђе сујете:
и она слепило има.
И мржња чак док трује те
остани чист у мислима.

Не бој се брзе промене:
ни оне што излаз нема,
јер све се очас окрене

и буде све како треба.
Ма како живот ћарлиј’о,
не бој се, голубе-змијо!
slike pesnika

Ненад Грујичић – СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

nenad grujicic sremski karlovciС Афродите пао малтер, керче куња иза крста,
ни Аполон нема главу, богу фале четри прста.

Подлокана чучи црква, иза школе вири флаша,
разбијено сто прозора, накресана три бирташа.

Месни бећар плази језик, општинари крију плату,
на отпаду сиротиња: има лајсни на отплату!

Литургијска лети грудва из онога златног века.
Мичи око: Опомена! Може главу да уцмека.

Које ли је ово место? Бог га спусти са небеса!
Што га нису окречили после ратног урнебеса?

Објашњења нека стоје: Ко ће коме да верује?
У Мушицком куца Бранко, а векови хује, хује...
slike pesnika

Ненад Грујичић – ДАВОРИЈА

nenad grujicic davorija„И пре смрти бивам мртав...“
Сава Њемањић

У храшћу се поткозарском разбожени народ тиска:
зборовање, певанија, шљивовица, туча, вриска.

Из прикрајка, из бујади, где земљице душа спава,
све посматра нетремице прикривени Свети Сава.

Снаша врцне, комшо лане, севне пиштољ са три метка,
на виждрачу пајто акне и подригне п’јана тетка.

С омаглице на обали, где се млади рајска трава:
зажарених трепавица у молитви Свети Сава.

Светогрђе (аој, сунце) подивљалог рода липти,
бес избија из кукова, газом колска песма кипти.

Из шљивика, иза штале, где вавољи лепа крава,
мотри коло нерођени у сузама Свети Сава.

Коло попут змије шара, тло се тресе у прашини:
полудела даворија, запенили пријашини!

Међу њима, клецајући, да ли сан је или јава,
коло игра тужног лика прерушени Свети Сава.

Изненада – пљусак ледан, отвори се земља плава,
развеза се живо коло, за брег зађе Свети Сава.
slike pesnika

Ненад Грујичић – КРУШНА МРВА

nenad grujicic krusna mrvaКрај бунара мати
меси хлеб из ничег.
Лепе руке гњече
невидљиво тесто.
Тек када нам гладна
срца ужагре,
крушна се мрва види.
Иза планине,
с тек покривене куће,
висок у зору долази
отац и пева.
За појасем
цев пиштоља испарава.
На грудима прекрштене
две кошуље беле.
На рамену сломљен ражањ
с пола печенице.
Промукао ћаћа зâри.
Матер склања
пун чокањ у сенку,
и на светлу,
крај хладног печења,
сече вруће шните.

Отац зорли спава.
Изнад гаја севне муња
и преврне у устима
слатке залогаје.
slike pesnika

Ненад Грујичић – НА КОЛЕНИМА

nenad grujicic na kolenimaОсипа ли се, драгано,
твоја самоћа јутрос као моја?
Ослушкујеш ли хук тричавих наших свађа
што се умножавају у грудву смрти?

Из пламена мотрим твоју сенку.

Ја ти се нећу вратити.
Ја ти се нећу враћати онако спокојан
као у дане када је кошава витлала
лишће и тањире
изнад наших глава у студентској мензи.
Обожаваћу те као силу у даљини
што корача у неизвесно.

Одржи се у седеф-јутру,
у лахору чежње,
одржи се на коленима, љубави!
slike pesnika

Ненад Грујичић – ЗНАЦИ

nenad grujicic znaci
О љубави дуго нисам певао.
Дотицале су ме којештарије,
ислужене глупости света.
Једном сам храмао кроз жито
и разумео љубав.
Ветар савијао даљину,
а пшеница стризала.
Други сам пут волео жену
коју је издао други.
Намучио сам се да проговори.
Кад се исповедила – нестала.
Сад знам да негде тугује.
Био сам час у њој,
час у себи.
Ти преласци су ме заморили
и отресли као кишу са рукава.

slike pesnika

Ненад Грујичић – КРАЈИНА

nenad grujicic krajina
Пропеваћу, зар? А прошао је збег
ко у тешком сну. И Крајина тужи.
Низ брда и дôље попануо снег.

Крајишки је дан незамислив, дужи.
Ту луњају вук и ован заједно.
Већ се топи смет, моја душа јужи.

Запеваћу: ој – ма и не прогледо,
јер што видим сад боље да не видим:
Крај пусте куће манито говедо,

скуњен Шаров пас ко да ме се стиди,
украј мртав ђед и поломљен му штап,
над шумом небо гуши се, ја бридим,

сузно је вече прогорео уштап.
Тица Банија гукну преко свода,
а Лика срна за облак одлута,

медвед Кордун бди из сазвежђа свога.
О, да је срце велико као џин
не би се њиме настанити могла

туга којом ме у зору буди Книн
– жртвено јагње љубљено од Бога.
Пропевао сам, да, као прави син,

то је аманет и моја залога.
Јер што шане смрт, а запише рука,
само је мајка светија од тога.

А уз хоризонт – сестра Бања Лука!
slike pesnika

Ненад Грујичић – НЕДЕЉА

nenad grujicic nedelja
Облачи се лично  отац, на свадбу ће – да запева.
Мати скаче, xеп пришива, марамицу меко свија.
Ћаћа виче: Брже, брже, десна, лева, десна, лева!
Мајка кончић црн удева ко питома кућна лија.

Све трепери, кућа дише: Ој, отац се на пир спрема!
Греда шапће, димњак жмирка, у авлији пас се чешка.
– Додај пиштољ, црна жено, за ципеле где је крема?
Поцупкује Равијојла, у покрету сва се мрешка.

Кад се снабде свим што треба, отац засја сав у лицу.
У комаду шпигла гледа да л се длака брка дигла.
Ако јесте: Дај маказе да мандркнем издајницу!

Све у реду. Трк на свадбу. Чека плећка, пива кригла.
Мати стоји ко стожина насред куће у смирају.
С пода диже ситну длаку и стеже у загрљају.

slike pesnika

Ненад Грујичић

nenad grujicic srpska poezija brankovo kolo

Ненад Грујичић рођен је 12. септембра 1954. године у Панчеву. Рано детињство провео у Шајкашу, а основну и средњу школу завршио у Приједору. Дипломирао југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је главни уредник студентског књижевног листа То јест (1978–1980) и уредник поезије у Гласу омладине 1980–1981. Био је председник Друштва књижевника Војводине (1993–1997), и члан Управног одбора Удружења књижевника Србије (1993–1997), један од оснивача и председник Међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду (2000–2004). Данас је на челу Бранковога кола.

Песничке књиге: Матерњи језик (Књижевна омладина Србије, Београд, 1978), Линије на длану (Просвета, Београд, 1980), Врвеж (Матица српска, Нови Сад, 1985), Царска намигуша (БИГЗ, Београд, 1990), Јадац (Српска књижевна задруга, Београд, 1993), Пуста срећа (Просвета, Београд, 1994, 1995, 1996), Лог (Време књиге, Београд, 1995), Матерњи језик и песме при руци (КОС, Београд, 1995), Цваст (Просвета, Београд, 1996, 1997), Сновиље (Глас Српске, Бања Лука, 1998), Жива душа (Просвета, Београд, 1999), Шајкашки сонети (Прометеј, Нови Сад, 2008), Светлица (Просвета, Београд, 2015), Маца на вратанца (Бранково коло, Сремски Карловци, 2015), Матерњи језик (допуњено, критичко издање, Просвета, Београд, 2017), Песме о младости (Бранково коло, Сремски Карловци, 2019), Сремскокарловачке терцине (Бранково коло, Сремски Карловци, 2020).

Избори поезије: Чистац (Просвета, Београд, 1997), И отац и мати (Матица српска, Нови Сад, 2002), Млеч (Глас српске, Нови Сад, 2004), Светлост и звуци (Српска књижевна задруга, Београд, 2005), Дарови (Орфеус, Нови Сад, 2009), Вијадукт (Прометеј, Нови Сад, 2011), Неко ми узе реч (Арка, Смедерево, и Матица македонска, Скопје 2014), Надисати се душе (Српски културни центар, Модрича, 2016).

Књиге других жанрова (проза, есеји, огледи, критике, полемика, антологије)

Прокрустова постеља (Стражилово, Нови Сад, 1988), Плес у негвама (Просвета, Београд, 1998), Полемике и одушци (Ослобођење, Српско Сарајево, 2004), Руку на срце (Службени гласник, Београд, 2012), Бранко, песник младости (Књижевна заједница Новог Сада, 1984, 1985; ИЦ СО Србије, 1990. и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1992), Ојкача (Књижевна заједница Новог Сада, 1988; Дневник, Нови Сад, 1992; Задужбина Петар Кочић, Бањалука-Београд, 1996; Музеј Козаре, Приједор, 2003; и издање аутора, Нови Сад, 2004; Радио-телевизија Србије, 2016). Приче из потаје (Прометеј, Нови Сад, 2007), Мужа душа (Прометеј, Нови Сад, 2009), Приче за романе (Културни центар Новог Сада, 2012), Аух, што живот ушима стриже – песници „Стражилова“ (Стражилово, Нови Сад, 1990). Антологија српске поезије – 1847-2000 (Бранково коло, 2011, 2012), Да доплетем венац започети – песници Бранковог кола ( 2013), Прогнани Орфеји – антологија српске избегличке поезије (Бранково коло 2015). Посебно издање: Живи звуци Ненада Грујичића аутора Милоша Јевтића, едиција „Разговори“ (Београдска књига, Београд, 2013).

Награде и признања за животно дело и стваралачки опус

Велика базјашка повеља (Румунија, Темишвар, 2021) „за укупно књижевно дело којим је допринео богаћењу српске културе и очувању српског националног бића и промовисању српско- румунских културних и књижевних односа“) Кочићева награда Града Бањалука (2020), за укупни књижевни рад „у духу Кочићевих слободарских мисли“), Награда Интернационалне академије Иво Андрић (2015, за животно дело Међународна награда „Златен прстен“ – Скопје (2016), за свеукупни књижевни опус, Повеља Града Сремских Карловаца (2019), за укупно дело, „вишедеценијску мисију посвећену афирмацији Сремских Карловаца“, Повеља Града Сремских Карловаца (2021), „за изузетан допринос развоју културе“, Златни Орфеј (2020), за животно дело, „за свеверемни печат и трајно присуство у српској културној баштини“, Пелагићев рунолист (Бањалука, 2017), за укупно књижевно дело, за „допринос духовности и српској опстојности на траговима Васе Пелагића“, Браћа Мицић (2014), за песнички опус и књигу полемика и есеја „Руку на срце, Пјесма над пјесмама (2010), за опус љубавне поезије и допринос савременом српском песништву, Павле Марковић Адамов (2009), за укупни књижевни опус и допринос развоју савремене српске поезије, Вукова награда (2003) – за Бранково коло, „за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“, Златна значка Културно-просветне заједнице Србије (1993) „за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе“.

Награде за књиге и друго

Бранкова награда Матице српске (1978), за есеј, Печат вароши сремскокарловачке (1979), за поезију, Дневникова награда (1982), за причу, Стражилово (1988, за књигу огледа, есеја и критика „Прокрустова постеља“)Кондир Косовке девојке (1990) за поезију, Милан Ракић (1994), за књигу године –Пуста срећа“, Кочићево перо (1995) за књигу „Лог“ и „оданост љепоти Кочићеве ријечи и мисли“), Лазар Вучковић (1996) за најбољу поезију објављену у „Стремљењима“, Шушњар (2002), за књигу изабраних песама И отац и мати“, Скендер Куленовић (2005), за књигу изабраних и нових песама Светлост и звуци“, Гајков пјеснички шешир (Модрича, 2017), за књигу поезије „Светлица“, Сава Мркаљ (2017), за шесто допуњено издање антологије крајишких ојкача „Пјевај, ори,прозоре отвори“ (РТС, 2017) и за антологију српске избегличке поезије „Прогнани орфеји“ (Бранково коло, 2016).

Посебно признање

У листу Политика, у престижној рубрици „Ово је била њихова година“ (1979) – (Млади који долазе), изабран је за најуспјешнијег младог песника (писца) у тадашњој Југославији, заједно са генерацијским врсницима из других уметничких и друштвених области (Емир Кустурица, режисер, Наташа Вељковић, пијаниста, Тодор Куљић, социолог, Мерима Исаковић, глумица, Стане Јагодич, сликар и Диме Илијевски, драмски уметник). Поезија Ненада Грујичића преведена је на двадесетак језика. У серијалу Песничке ведрине ТВ Београд, 1998. године, урађена је и више пута емитована емисија Тајни дах посвећена Грујичићевом песништву. У оквиру серијала Реч и дело, ТВ Нови Сад, емитована је емисија посвећена његовој поезији. Поводом књиге Шајкашки сонети, РТВ је 2008. године снимила документарно-уметничку емисију Шајкашке милоште, посвећену најранијем песниковом детињству. У серијалу РТВ, Кроз одшкринута врата књижевне радионице, 2011. године, урађена је документарно-уметничка емисија, Мени свака реч је невина првина, у којој су, по концепту серије, представљени стваралаштво и живот оца-песника и кћерке-глумице, Ненада Грујичића и Милице Грујичић. РТВ је снимила специјалну емисијуАнтологија: некад и сад, посвећену Грујичићевој Антологији српске поезије (1847-2000).

Заслугом Ненада Грујичића, 2013. године, вековна ојкача Срба Крајишника је предложена и званично уписана у први Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Ненад Грујичић је аутор телевизијских документарно-уметничких емисија: Ојкача – вековна песма Поткозарја, ТВ Нови Сад, 1990; Ојкача – љута милошта крајишка, РТРС, 2003, Ојкача – и отац и мати, РТРС, 2003. Ојкача – лирска позлата крајишке душе, ТВ Нови Сад. Звучни примери овог српског крајишког певаног римованог двостиха архивирани су у Радио Новом Саду и Радио Београду. Пре тридесет три године, Ненад Грујичић је објавио култну књигу (антологија и студија) Ојкача (1988). Досад је штампано шест допуњених издања. Као сценариста, са екипом Радио Новог Сада освојио је 1991. године Прву награду на Фестивалу југословенског радија у Охриду, за емисију Од бећарца до ојкаче.

(6. децембра 2022)

slike pesnika

Луј Арагон – НЕМА СРЕТНЕ ЉУБАВИ

luj aragon nema sretne ljubaviЧовјеку све је дато само за тренутак
И срце, снага, слабост – сазнаћеш на крају
Кад шириш своје руке да сјену крижа дају

Ти дробиш своју срећу у свом загрљају
А живот твој је чудан, непрестани губитак
Јер нема сретне љубави

Живот је ко војник без пушке и без блузе
За другу коб је чета била одјевена
Што устају у зору ако истог трена

Увече је опет само своја сјена
Реците: „Мој животе“ и суздржите сузе
Јер нема сретне љубави

Љубави моја мила, рано моја ноћи
У мени ти си као устријељена птица
Ми проћи ћемо скупа крај непознатих лица

Ријечи су моје само златна плетеница
И убију их зачас велике твоје очи
Јер нема сретне љубави

Да измјенимо живот ми одвише смо стари
Нек срца наша плачу заједно у ноћи
Колико за пјесму јада треба проћи

И кајања за неки дрхтај у самоћи
А бол јецај тражи акорде на гитари
Јер нема сретне љубави

Љубави нема која бол не враћа
Љубави нема која нас не мучи
Љубави нема што патњи не учи

И земљу своју тако љубиш проклињући
Нема љубави да не живи од плача
Јер нема сретне љубави

А такву осјећамо ми

Превео Звонимир Голоб
slike pesnika

Бојана Кончаревић – КРИВА САМ

bojana koncarevic kriva sam
Добро вече часни суде.
Говорићу истину,
као и увек.

Да.
Волим га.
И знам да је то злочин.

Хајде,
Пишите ми казну.
Казну за љубав према њему.

Јер како ја,
тако грешна,
смем да волим њега?

Крива сам,
за сваки пољубац
и сваки додир
што оставих на његовој кожи.

Чекам.
Како ћете ми судити за љубав?
За тај божанствени грех.

Хоћете ли ме ставити у ланце?
Да не могу да пишем?

Боље ми ставите катанац на срце, 
да га не заволи више.

Добро вече часни суде.
Рекла сам истину,
као и увек.
slike pesnika

Бојана Кончаревић – ТЕЖИНА

bojana koncarevic tezina
Тако тешке речи,
Без икаквог значења,
Просипају сваког дана,
Немушти људи.
Људи без душе,
који нису ја.
А ја, ја ћутим
И у себи се кидам.
Јер ми је тешко
Да отворим душу
И дам срце на длану.
Плашим се тежине
Твојих речи.
Плашим се
Твог страха.
Јер не желим
Да будемо повређени.
Желим да бацимо ту тежину
И уживамо у звуку речи.
Да их не разбацујемо.
Шта тако добијамо?
Само још већу тежину
И дубоку празнину.
slike pesnika

Бојана Кончаревић – ЧАША

bojana koncarevic casa
Ова празна чаша
Подсећа ме на нас...

Пар минута уживања,
А онда, опет крај.

Мало је та једна чаша,
Конобару, још једну туру.

Али, зар опет?
Зар опет да живим за крај?
slike pesnika

Бојана Кончаревић – ИГРА

bojana koncarevic
Обљуби ме још једном.
За њу те одавно није брига.

Превари ме са мном.
Јер је теби све игра.

Тротулозан си то ти не стоји.
Не стоје ти ни пољупци моји.

Стоји ти само омча за вратом.
Јер мене правиш будалом .

Мислиш да ћу да ћутим,
Јер си ти тако рекао?

Нећу, срце, нек сазна шта си урадио.
Нек сазна кога си пре ње љубио. 

slike pesnika

Бојана Кончаревић – ТУГА СА ЈУГА

bojana koncarevic tuga sa juga
Моја верна туга,
стиже са југа.
Његова црна ока два,
што волети нисам смела.

Остаће то тајна,
коју нико не зна.
Остаће само туга,
што дошла је са југа.

Крива сам ја,
моја раскопчана кошуља,
коју обасја месечина.
тог четвртка...
Тајно моја, требаш ми...
Али твоји пољупци и додири.
постали су пуста жеља
Коју прежалити нећу.
Месече ти си свдеок
тог слатког греха.
Сваког додира и пољпца,
Што ми остави туга са југа.
slike pesnika

Бојана Кончаревић – НИСКЕ СТРАСТИ

bojana koncarevic niske strasti
Нисмо имали пламен љубави.
Гори само пепео
што оста од страсти.

Љубав није ни постојала.
Јер нисам ја Она.
Никад нећу ни бити.

Лоших навика лако се решим
Зашто си онда и даље ту?

Да ли да ти дозволим,
да ми смрскаш срце које се распада?
Само јер те воли?

slike pesnika

Бојана Кончаревић – НЕСРЕЋО

bojana koncarevic nesreco
Осетила сам најзад
Хладноћу твоје топлоте
Убицо мојих фантазија.
Крадљивче снова.

Тамнооки ђавле,
Прерушен у анђела.
Што си пао са неба?
Тамо где не треба.

Превише је препрека
На путу наше среће.
Зато твоје срце скреће,
Где те она чека.

Погледом једним
У мени видиш нешто,
Не могу да објасним,
Али знам да је то.

И зато несрећо немој
Да ме пратиш даље,
Боље да заборавиш,
Скренеш и нестанеш.

slike pesnika

Бојана Кончаревић

bojana koncarevic savremeni pesnici
Бојана Кончаревић рођена је 18. јула 2002. године у Сомбору. У Новом Саду завршила је средњу школу за дизајн „Богдан Шупут”, где се заљубила у писање.

Кроз стихове описује свој поглед на данашњу љубав кратког рока трајања. Иза себе има збирку песама “То није љубав”. Тренутно се бави послом из снова и наставља да тражи љубав док бежи од исте.

(28. новембар 2022)
slike pesnika

Владимир Бабошин – КОВАЧ И СМРТ

vladimir babosin kovac i smrt
Бајка је лаж, али упозорење, доброј деци дата на учење.

Бајка је лаж, од детињства нам причали,
И свак је слободан о томе да суди,
У њима су преци мудрости скривали,
Себи их откривају разумни људи.

Захваљујем „Чеширку“ на испричаном сажетку.

Удари на крају ковач по одливку,
Па је чекић свој у страну одложио,
Из гараве флаше испио је воду,
И пећ је, лако, ковачку пригушио.

У врећу је просто имање скупио,
Кључеве нашао да радњу закључа,
И тад га је целог хладни зној облио –
Пред њиме се Смрт са косом појавила.

– Здраво, Ковачу, – једва прошапутала.
А он је ћутао, гласа не имавши.
– Ево какав посао за тебе имам:
Да л' би ми могао косу наоштрити?

А наш ковач није од плашљивих био –
Ако је час куцн'о, нека буде тако.
Узео је косу од Смрти, спремио,
Одбио и брусним каменом оштрио.

Завршио, свој труд на светлу гледао,
Проверио ноктом оштрину метала...
„Добар ти је алат, – тако закључио.
Бројка палих људи под њим није мала“

И ту је Смрт као опруга скочила:
– Никоме ја нисам живот узимала!
Људска је рука невине убијала!
Ја сам само душе у спокој водила!

Била сам девојка у белој одори!
Сад у црном, да се крв не би видела!
И капуљачу црну на глави носим,
Од суза ми се зеница заледила.

Сами сте ме у старицу претворили,
А ваша је мржња црња и од угља!
Док сте једни друге тукли и рушили,
И за ближње своје упорна сте мора.

И, окренувши се, к излазу је пошла...
Тада, некако, постаде мања растом...
– Зашто ти, онда, коса беше потребна? –
Запита Ковач. – Радознао сам само.

Смрт се окренула, врата притворила.
Стоји Ковач пред њом са погнутом главом...
– На то сам ти, Ковачу, заборавила.
Стаза је до Раја сва зарасла травом.

Санкт-Петербург, Русија

•Превела са руског Дајана Лазаревић

slike pesnika

Игор Мијатовић – ХЕРЦЕГОВИНА

igor mijatovic hercegovinaХерцеговино,
У камену исклесана,
Србинова отаџбино
Божјом руком осликана.

Земљо светијех,
Светог Саве, Василија,
И монаха потоњијех.
Кȏ ореол Тврдош сија.

Изнад планина,
Волујка и Зеленгоре,
Пуца небеска дубина
Тамномодро вјечно море.

Благословена,
Од Гацка до Невесиња.
Часним Крстом осјењена,
Од Љубиња до Требиња.

Земљо јуначка,
Кршевита, каменита,
И хајдучка и јатачка,
Честита и племенита.

Мученическа,
Земљо Светих страдалника.
Постојана као фреска,
Кȏ молитва Свештеника.

Херцеговино,
Земљо храбрих – без предаје.
Од Косача кнежевино
Име твоје вјечно траје.
slike pesnika

Игор Мијатовић – ЖИВ ЈЕ МОЈ МИЛОШ

igor mijatovic ziv je milos
Да је жив
Мој Милош
У овом свијету
Сада би се спремао
На врбицу.
Обукао би
Небоплаво одијело,
Црвену кравату,
Сњежнобијелу кошуљу,
Узео торбицу.

Пошао би у храм,
Вјероватно,
Пјешке,
Посматрајући
Све око себе.
Застао би
На семафору,
Помазио би
Неког дјечачића
По глави,
Поправио му јакну
Да не назебе.

Стигао би
У храм,
Стао за пијевницу
И загрмио
Баритоном,
Онако
Како само он умије
И нико више.
Људи би га слушали
Нетремице,
Одушевљени
Његовим гласом
Кроз који
Свети Дух дише.

Од врбице
Сачинио би
Ореол,
Ставио на главу
И насмијао се
Оним његовим,
Искреним,
Безазленим осмјехом,
Као дијете.
А у очима,
У погледу
Упереном
Тамо негдје
Иза створене
Стварности,
Назрела би се
Честица сјете.

Жив је
Мој Милош,
У вјечности
И заиста се спрема
На врбицу.
Облачи
Златоткани стихар,
Узима благослов,
Стаје пред
Свету Тројицу
За Небеску
Пијевницу.

Његов баритон
Одјекује небесима,
Анђели
И Светитељи
Слушају
Нетремице.
На његову главу
Бијели голуб
Спушта ореол.
Нетварном свјетлошћу
Засија му лице.

Милошу Курузовићу, брату у Христу
(1989-2021)
slike pesnika

Игор Мијатовић – ТРИ СУЗЕ СТЕФАНА ГЛОГОВАЧКОГ

igor mijatovic tri suze stefana glogovackog
„Стефане, дај руку!“, Христос рече.
„Ево рука Господе!“, одговори Монах Стефан.
Једна суза из ока потече.

Христос га за руку узе,
Загрли најчвршћим Небоземним загрљајем.
Потекоше из очију двије сузе.

„Чедо моје, не бој се распећа.“,
Христос се благо насмијеши.
Крену из ока и суза трећа.

Монах Стефан закорачи на Небо.
Напусти Земљу,
Варљиви сан.
Рукавом мантије обриса сузе.
Насмијеши се и он Христу.
У трен ока прође
Кроз Васкрсење
И Спасовдан.

(Монаху Стефану (Ачићу) Глоговачком, мученичи пострадалом у манастиру Глоговац 2020. године)

slike pesnika

Игор Мијатовић – МЛЕЧНИ ПУТ

igor mijatovic mlecni put djordju balasevicu
Срели смо се, ту негде око сумрака
На размеђу јаве и сна.
Домаћи порто и лоша цикорија,
Чудноват окус на непцу.
Ваљда, наслеђе гусара и Турака
И још неких десетих, ко то зна.
Прешло је преко нас много тог',
Нека времена давна
И ова скорија.

Ноћи бесане вечно жртве тражите.
Ми не умемо одбити
Па укрстимо чокањ и месечину,
Загледани у Млечни пут.
Ми смо ту да служимо, ето, кажите,
Не тражимо никакве добити,
Само дајте мало простора
Да мисли разбистримо,
Сперемо горчину.

У јутра плава сенке с нама танцују,
Зора руди, ороз пева,
Фијакери покрај нас само пројуре
У облацима прашине.
Кочијаши безобразно добацују,
А нама се канда зева.
На сцени је гравитација,
Главни лик у тој причи
Поновљене туре.

Рефрен:
Ал' чврсто се држимо
На овом парчету земље,
Иако око нас урагани дувају.
Једним оком гледимо,
Док друго помало дремље.
Стихове репетирамо,
Реч је од свега јача,
Риме нас чувају.

(Ђорђу Балашевићу, панонском поети)

slike pesnika

Игор Мијатовић – ПРВИ СНИЈЕГ

igor mijatovic prvi snijeg za olgu
За Олгу

Тихо, нечујно као мачка, 
Прикрадају се из облачка
Пахуља за пахуљом.

Држе се за ручице
Мале зимске краљице,
Док падају доле.

Једне лагано, друге вртоглаво смјело,
На Олгин длан, на Олгино чело,
Да јој осмјех измаме.

И свака зна да ће живот да изгуби
Када јој топли образ пољуби,
Ал′ вриједи, јер дијете је срећно. 

(Једне године када је падао први снијег)
slike pesnika

Игор Мијатовић – ДЕЦЕМБАРСКА НОЋ

igor mijatovic decembarska noc
Волим децембар
И сњежне бијеле сметове.
Да сам млађи, бар,
Двије деценије
Тражио бих
Оне, иза свјетове,
Пронашао рајске вртове.

Никола нам Свети јавља
Да бдијемо ове ноћи.
Он ће доћи, снаге смоћи,
Да остави крај узглавља
Шаку љубави,
Цвијет пупави,
И понеки поклон гиздави.

Зима је лијепа,
А поготово децембар.
Кȏ курјак шчепа,
Зарије зубе снажно.
Ал' не боли,
Та ми хладноћа прија,
Топлије ми што је хладнија.

Никола нам Свети јавља
Да бдијемо ове ноћи.
Он ће доћи, снаге смоћи,
Да остави крај узглавља
Шаку љубави,
Цвијет пупави,
И понеки поклон гиздави.

Децембарска ноћ,
Бијели рој пахуља,
Има чудну моћ
Да мозак заврти
Кȏ рингишпил
И немаш појма гдје си,
Појма немаш, ал' знаш да јеси.

Никола нам Свети јавља
Да бдијемо ове ноћи.
Он ће доћи, снаге смоћи,
Да остави крај узглавља
Шаку љубави,
Цвијет пупави,
И понеки поклон гиздави.

slike pesnika

Игор Мијатовић – МОНАХИЊЕ МАНАСТИРА ГОМИОНИЦЕ

igor mijatovic monahinje manastira gpmionice
Једна пали кандила,
Друга звони звонима,
Трећа поје стихире,
Четврта се моли Светима.

Пета јело припрема,
Шеста астал поставља,
Седма вино долијева,
Осма молити се наставља.

Девета краве чува,
Десета сирац прави,
Једанаеста пише,
Дванаестој Господ се јави.

Тако из дана у дан,
Живе као пчелице,
Монахиње вриједне,
Манастира Гомионице.
slike pesnika

Игор Мијатовић – МИЋКО

igor mijatovic micko
Мићко, брате,
Пролетјеше године
Као јато
Младих дроздова
У пролеће касно
Изнад Лужница.
Ипак,
Тебе нису дотакле,
Још си онај исти шерет,
Очију као зифт,
Кȏ зрна црних гроздова.
У погледу ништа скривено,
Без лукавства -
Све јасно,
Једноставно
Као кружница.

Сјећам се
Кȏ да је јуче било,
Пред Богословијом,
Кад ме оставише моји
И закорачих у свијет
Мени непознат
До тад.
Ти си се створио крај мене
И тихо
Најпажљивијим гласом
Рекао:
„Не брини се, брате,
Заједно смо овде
Од сад."

Вјешто крмариш
Морем живота
Попут праоца Ноја
Са своја три сина.
Теби је страх
Непознаница
Побједа је твоја боја,
Стремљење
Само напријед
И само висина.

Кад видим тебе,
Видим
Крајњег оптимисту
Вјечног борца
На правој страни.
Видим човјека,
Видим свештеника
Подобног Христу,
Пастира доброг,
Који словесно стадо,
Чува,
И храни.

Брату Горану Мићићу, проти крагујевачком

slike pesnika

Игор Мијатовић – МИЛОРАДОВА КРСНА СЛАВА

igor mijatovic miloradova krsna slava
Кад Милорад Крупљанин, Мишорад,
Поријеклом из Сурјана,
Слави своју
Крсну славу,
Ђурђевданак,
Он је жељан,
Он је рад
Да угости са свих страна
Драге људе,
Не признаје
Изостанак.

Узванике зове постарински,
Дође пред кућу
Са поштењем
И широким осмјехом
На лицу.
И све полако, ништа брзински,
Исприча се,
Наздрави здравицу,
Пребаци коју,
Па оде даље
Низ улицу.

Шестога маја
Капију широм отвори,
А његова Вера
Све окити ђурђевком
И госте дочекује.
Прва ракија се из једног
Гутљаја пије,
Вино лијева у боцуне
Лијевком,
И црвено и бијело,
Како доликује.

Кад се сви окупе
Неко од унучади
Запали свијећу,
Софија, Ђорђе,
И Ведрана ће
За годину – двије.
Отац Игор спреми кадионицу,
Све окади,
Славски колач и жито
Освешта,
Вином прелије.

Слава траје три дана
И дуже.
На трпези
Јела се смјењују
Од укуснијег укуснија.
Нико кући не одлази,
Људи се друже
И момачки држе.
Милорад све посматра,
Задовољан.
На лицу му читаш
Да му је све потаман,
Све му прија,
Срце му у грудима расте
Велико ко Русија.
slike pesnika

Игор Мијатовић – СИМОН

igor mijatovic simon
У њему бије срце јунака
И завија стотину курјака.
Погледом ошине,
Састави вјеђе
И кад помислиш
Да више неће
Ријеч да прозбори,
Он душу отвори
Широку кȏ висораван
Купрешка.
Из ока му кане суза,
Мушка,
Тешка.
Перо у сузу умочи
И на 'артији
У писмена преточи
Све што је мислио
Да егленише.
Запише. 
И онда читаш
Написане ретке
И видиш Свете претке,
Оне прошле
И оне који ће
Тек постати.
Видиш Крсно знамење
И Васкрсење,
Анђела триста
И Спаса Христа
И помијешане,
Људе и иконе
И кажеш:
Свака ти част,
Брате Симоне!

Брату Симону Туркићу, купрешаку и проти франкфуртском
На Благовијести 2022.
slike pesnika

Игор Мијатовић

igor mijatovic savremeni pesnici
Игор Мијатовић је рођен 18. септембра 1975. године у Бањалуци. Основну школу завршио је у месту рођења, а средњу богословску – Богословију Светог Саве у Беграду.

Дипломирао је на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду 2001. године, а мастер рад одбранио 2016. године на Независном универзитету у Бањалуци, студијски програм Разредна настава.

Рукоположен је у чин свештеника 2001. године и на служби је при храму Успења Пресвете Богородице у Бањалуци. Православну веронауку предаје у бањалучким средњим школама.

Објављена дела: дидактичко-методички приручник Интерактивно учење у настави Православне вјеронауке (2007); уџбеник Православне вјеронауке за шести разред основне школе (2016) и монографска студија Блумова таксономија у Православној вјеронауци (2018).

(22. новемра 2022)
slike pesnika

Борислав Радовић – ЖИВОТ ВИНА

По недељном ручку, док пропадамо у сан,
власишта мокрих од варења и од жеге,
отац би ушао у виноград и ту се
бавио до мрака, окружен чокотима;
редио би лишће, разгледао гроздове,
пуцад крупнију од бибера,
и мислио о новом вину.

Данас претачем вино из његове мисли;
дижем га, жуто, светлуцаво, према окну:
да кроза њ промакне прашњаво сунце. И знам
чим жмирну зимска окца и сукну ластари,
замутиће се оно, живо.
Као да се није ни прекидала веза
међу петељком и коленцем,
биће опет у дослуху овога лета
вино у подруму, у плеснивим боцама,
и Сунчев корак глухотом небеских кућа.

Вино, слично звезди, описује путању
којом би се можда и отац отиснуо,
стојећи без даха од кашља, празна ока
и танак, као у туђој кошуљи;
задубљен, далек и сопственој мисли.

Из књиге Четрдесет две изабране песме, Рад, 2007.
slike pesnika

Милан Ракић – ОПРОШТАЈНА ПЕСМА

milan rakic oprostajna pesma
Ево ме, Госпо, након триест лета
Са проређеном, прогрушаном косом,
Ко привиђење са другога света,
На Пегазу олињалом и босом.

Крај мене стрчи зарђала џида,
А њему, сваког часа, нога клеца,
И зато што смо старинскога вида
Ругају нам се раскалашна деца.

Нека их, Госпо. Нама није криво.
Нека им и то задовољство дамо.
И ћутаћемо. Што бих доказиво,
Кад дорасту, кашће им се само.

Но ја бих, драга Госпо, опет хтео
Свагдашњу пошту да искажем вама:
У памћењу ми још је живот цео,
На срцу ми се не ухвати скрама.

Јест, још у мени прошли живот сјаји,
Чист ко на води лабудово крило,
Јер све је добро и честито било,
Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.

Све је на мени ко на гробној плочи:
Ја прошлост браним од смрти што прети.
Но оног часа кад ја склопом очи,
Тад све ће са мном за свагда умрети.

Ох, није живот рђав што је беда,
И невоља, и мука духу, нити
Што нам судбина вечно заповеда
А прохтеви нам никад нису сити,

Но заборав је, Госпо, сав и свуда,
Заборав свиреп, неуморан, зао.
Ни једна беда и ни један Јуда
Није ми никад такав удар дао

Ко ови тихи, стални заборави...
Ах, драга Госпо, каква су створења,
Прекрасна телом, духом људи прави,
Као небесна нека привиђења 

Нестала с овог нашег тужног света,
За која смо се клели да су она
Живота нашег смисао и мета
И да је без њих празна васиона...

Њих данас, Госпо, густи коров крије,
А ми, са нашим ситним навикама,
Живимо мирно даље, благо нама,
Као да никад ништа било није...

Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени,
Старе ми очи пуне суза сада,
Док дан се гаси на пролазној сцени
И завеса, ко ноћ, лагано пада...

(1928)
slike pesnika

Рајко Петров Ного – НА НАС И ГАДОВЕ

rajko petrov nogo na nas i gadoveСвет се ипак дели на нас и гадове
Нас треба побити што гадови живе
Због тих шиљовратих глистоногих нежних
У моме су крају пропиштале њиве

О да хоће штогод крупно да се деси
Небитницо тмаста небитнога века
Од тебе оболех цркнућу а чека
Јогунасту младост неко крај дирека

На цео свет плазма пружа пипке своје
Ко медуза већ га у нехају срела
А ја започео бат-недохват храбро
Ја бескраја жедан гугутко дебела
slike pesnika

Ендре Ади – ПОЉУПЦИ ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

endre adi poljupci zatvorenih ociju
Да увек заједно пољупце сањамо
То знам, и то када у плач бризне.
Да ми је она на коју мислим?
Увек осећам
Кад јој ноћу покривач склизне.

Ми се можда никад нећемо срести,
Тужни путници, нас двоје.
Ал' сам крај ње кад год зажелим
И она увек дође кроз љубав туђинке ма које.

Можда јој је будна и црна коса,
Такву косу желим.
Јаој, њену тешку, црну косу
Колико пута су донеле
Плаве девојчице у ноћима врелим.

Још ћу једном тако затворити очи
Под пољупцем друге жене:
Кад и она тако неког буде љубила
Затворених очију
Јер више неће моћи чекати на мене.

• С мађарског превео Данило Киш
slike pesnika

Ендре Ади – ЈЕДАН ПОЗНАТ ДЕЧАК

endre adi jedan poznati decak
Често ме походи тај дечак,
негдашњи, насмејан, мио:
ја који сам био.

Драги лик: болешљив, сањарски,
запахне дахом свежим
кревет у ком лежим.

Гледа моје остарело лице
зачуђен. Па почне да плаче
све јаче и јаче.

Будим се: моја дечја соба,
а ноћ зачарана
ко у давно доба.

• С мађарског превео Данило Киш
slike pesnika

Ендре Ади – ХВАЛА ТИ, ХВАЛА, ХВАЛА

endre adi hvala ti hvala hvala
Сунчевих је зрака шум, што чујем
У устима топи се твоје име,
Очи гледају свете громове,
Господе мој, господе, господе,
Буновна душа све ми призна јуче:
Ти беше увек у свему свуда.
У сретним мојим трагањима,
У нежним додирима,
У оштрим, тужним погледима.
Данас хвалим трен, у коме беше ти,
Где мој живот испуњен осетих,
И где су олтари рушени, дизани.
Захваљујем за постељу ми дату,
Хвала Теби на првом плачу,
Хвала за сломљена срца мајку,
За моје грешке и моју младост,
Хвала за сумњу, за веру,
За пољубац и болест,
Хвала што дуговао нисам ником,
За све Теби само, ником другом.
Сунчевих је зрака шум, што чујем,
У устима топи се твоје име,
Очи гледају свете громове,
Господе мој, господе, господе,
Лакнуло души, јер признаје јасно,
Ти живот, бол, пољубац, радост би,
Што и смрт бићеш, захваљујем Ти.

•Превео с мађарског Илеш Фехер
slike pesnika

Ендре Ади – НИ ПОТОМАК, НИ СРЕТАН ПРЕДАК

endre adi ni potomak ni sretan predak
Ни потомак, ни сретан предак,
Ни познаник, ни рођак,
Нисам ја ничији,
Нисам ја ничији.

Ја сам што и човек сваки: величанство,
Северни Пол, тајна, прогнанство,
Варљива, далека светлост,
Варљива, далека светлост.

Али, авај, ја не умем тако остати,
Волео бих себе представити
Погледима да ме виде,
Погледима да ме виде.

Све је зато: патња, стих:
Да сам вољен волео бих
И нечији кад бих био,
Нечији кад бих био.

•Превео с мађарског Илеш Фехер

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза