slike pesnika

Васко Попа – НА СТОЛУ

vasko popa na stolu zbirka kora
Столњак се шири
У недоглед

Сабласна
Сенка чачкалице следи
Крваве трагове чаша

Сунце облачи коске
У ново златно месо

Пегава
Ситост вере се
Уз вратоломне мрве

Крунице дремежа
Белу су кору пробиле

(Из збирке Кора)
slike pesnika

Васко Попа – ХОДОЧАШЋА

vasko popa hodocasca zbirka uspavana zemlja
Ходам са очевим штапом у руци
Са упаљеним срцем на штапу

Стопала ми сричу слова
Која ми свети пут исписује

Цртам их штапом по песку
Пред спавање
На сваком коначишту

Да ми се из сећања не избришу

Далеко сам још од тога
Да их одгонетнем
За сада ми на вучје сазвежђе личе

Имаћу чиме да испуним ноћи
Ако се жив и здрав кући вратим

(Из збирке Успавана земља)
slike pesnika

Силвија Плат – ПИСМО У НОВЕМБРУ

silvija plat pismo u novembru
Љубави, свет
Нагло мења, мења боју. Улично светло
Пацовским репом полови
Махуне зановети у девет изјутра.
Арктик је то,

Тај мали црни
Круг, с жућкасто-смеђом свилом трава – косицом беба...
Зеленог нечег има у зраку.
Меканог, финог.
С љубављу ме ушушкава.

Зајапурена сам и топла.
Мислим да могла бих бити огромна.
Тако сам неразумно срећна,
Моји Велингтони
Гацају и гацају кроз бајно црвенило.

То је мој посед.
Два пута на дан
Кораком га мерим, њушећи
Дивљи зимзелен с хиром-зеленим
Рубовима назубљеним, гвожђе чисто,

И зидину од старих лешина.
Ја њих волим.
Волим ко што се воли историја.
Јабуке су од злата,
Замисли само –

Седамдесет мојих стабала
Што твоје златнорумене лопте држе
У густој сивој самртној супи,
Милион њихових
Златних листова металних и мртвих.

О љубави, О, целибату,
Нико сем мене
До појаса мокар не ходи.
Ненадокнадиво
Злато крвари и тамни, ждрело Термопила.

slike pesnika

Силвија Плат – МОДРИЦА

silvija plat modrica
Боја се сјури на место, тамногримизна.
Остатак тела потпуно је испран,
Боје бисера.

У отвору стене,
Море помамно сише,
Једну шпиљу свег мора средиште.

Величине муве,
Знамен судбине
Низ зид гамиже.

Затвара се срце,
Море назад клизи,
Огледала су покривена.

slike pesnika

Силвија Плат – РЕЧИ

silvija plat reci
Секире
После чијих удара шума јечи,
И одјеци!
Нестају одјеци
Из средишта ко коњи.

Мезгра
Извире ко сузе, ко
Вода што се бори
Да огледало поново створи
На стени

Што круни се и обли,
Бела лобања,
Зеленим коровом изједена.
Годинама касније
На путу их срећем –

Речи суве и незауздане,
Неуморних копита повечерје.
Док
С дна баре, звезде стајачице
Животом једним господаре.

slike pesnika

Силвија Плат – РУБ

silvija plat rub
Жена је довршена.
Њено мртво

Тело носи осмех испуњења,
Привид грчке нужности

Тече наборима њене тоге,
Њене босе

Ноге као да веле:
Далеко догурасмо, готово је.

По једно мртво смотано чедо, бела гуја,
На сваком од малих

Врчева млека, сад празних.
Свила их је

Назад у своје тело као што латице
Ружа затвара кад врт

Замире а мириси прокрваре
Из слатких, дубоких грла ноћног цвећа.

Луна нема због чега да буде тужна,
Док из своје коштане капуљаче зури.

Навикла је на овакве ствари.
Њена се црнина повлачи и пуцкета.

slike pesnika

Силвија Плат – СУПАРНИК

silvija plat suparnik
Кад би се луна смејала, на тебе би личила.
Исти утисак остављаш
Прекрасног нечег, ал разорног.
И ти и она велики сте дужници светла.
Њена О-уста над светом туже; твоја су природна

А први ти је дар да све у камен претвориш.
Будим се у маузолеју; ту си,
Лупкаш прстима по мермерном столу, тражиш цигарете,
Пакостан ко жена, ал не тако нервозан,
И од жеље мреш да нешто беспоговорно ланеш.

Луна такође, своје поданство понижава.
Ал дању је смешна.
Незадовољства твоја, с друге стране,
Стижу кроз поштански прорез с редовитошћу пуном љубави,
Бела и празна, распростирућа ко угљен-моноксид.

Ни дана без вести од тебе,
Шеташ можда Африком, ал мислиш на мене.
slike pesnika

Силвија Плат – СВАКОДНЕВИЦА

silvija plat svakodnevica
Уморна од прстења
Уморна од гласова у глави
који јој кажу – пиши, умри
она ставља главу у пећницу
добро загрејану, нетом опрану
да направи свој последњи ручак
за мужа којег нема,
за децу коју неће видети како одрастају,
чак и за суседа у
стану изнад њеног стана,
јединствен, оригиналан ручак
по њеном рецепту,
не особито сладак,
ручак који је већ и пре спремала
али јој никад није успео,
ручак који ће сама појести...

slike pesnika

Силвија Плат – КОЛОС

silvija plat kolos
Никада нећу успети да те потпуно саставим.
Спојен, залепљен, и правилно узглобљен.
Ревање муле, гроктање свиње, блудно гактање
И даље тече из твојих огромних уста.
Ово је горе од какве њиве.

Можда сматраш се каквим пророчиштем.
Глас мртваца, или неког бога.
Тридесет година трудих се
Да ти муљ из грла извадим
Ништа паметнија нисам.

Пењући се малим лествама са лепилом и лизалом
Пужем попут мрава у црнини
Преко јутара твоје обрве
Да поправим велике плоче лобање и очистим
Ћелаве, беле хумке са очију твојих

Плаво небо из Орестије
Се у луку извија изнад нас. О оче, сам си ти
Кадар и знамен као Римски форум.
Начех свој ручак на брду црних чемпреса.
Твоје избледеле кости и акнатска коса су разбацани.

У старој им анархији све до хоризонта.
Требало би нешто јаче од удара грома
Да би се створила таква рушевина.
Ноћима чучих на рогу изобиља
Твога левог уха, ван ветра,

Бројећи црвене звезде и оне боје шљиве.
Сунце излази испод стуба твога језика.
Моји сати сеном су венчани.
Не ослушкујем више гребање
По бледом камењу прстаништа.

И најавила одлазак...

slike pesnika

Силвија Плат – МАЛА ФУГА

silvija plat mala fuga
Тисини црни прсти машу;
Облаци хладни пролазе.
Глуви и неми тако
Слепима дају знаке, а они их игноришу.

Волим црне исказе.
Безличност оног облака, сад!
Свуд белог ко око!
Око слепог пијанисте

За мојим столом на броду.
Опипавао је своје јело.
Прсти су његови имали њушке ласица.
Нисам их се могла нагледати.

Бетовена је могао да чује:
Црна тиса, бели облачак,
Страховити преплети.
Прсти-замке – метеж међу диркама.

Празно и сулудо попут тањира,
Тако се смеју слепци.
Завидим великим звуцима,
Тисиној живици Grosse Fuge.

Глувоћа је нешто сасвим друго.
Такав мрачан левак, оче мој!
Видим твој глас
Црн и разлистан, ко у детињству мом,

Тисина живица од заповести,
Готска и варварска, чисто немачка.
Из ње мртви запомажу.
Потпуно сам недужна.

Тиса је мој Христ, дакле!
Зар није исто тако мучена?
А ти, за време великог рата
У калифорнијском деликатесу

Сецкаш кобасице!
Боје оне мој сан,
Црвене, шарене, као вратови одсечене.
Каква је то била тишина!

Велика тишина друге заповести.
Седам ми је лета било, ништа нисам знала.
Свет се десио.
Једну си ногу имао, и пруски дух.

Слични сад облаци
Шире своје празне чаршаве.
Ништа не кажеш?
Моје је сећање слабо

Памтим једно око плаво,
Актенташну пуну мандарина.
Човек је то био, значи!
Црно је зјапила смрт, као дрво црно.

Преживљавам тај тренутак,
Сређујући своје јутро.
Моји су ово прсти, моја је ово беба.
Облаци су венчана одора, од оног бледила.

slike pesnika

Силвија Плат – ОБЕШЕНИ

silvija plat obeseni
Шчепао ме за корен косе бог неки.
Цврчах му у плавим волтима попут пророка пустињака.

Ко гуштеров капак шкљоцнуше с видика ноћи:
Свет штурих белих дана у дупљи без сеника.

Грабљива досада за ово ме дрво приби.
Да је он на мом месту, исто учинио би.

slike pesnika

Силвија Плат – ДОБРОТА

silvija plat dobrota
Доброта се око моје куће шуња.
Дама Доброта, тако је фина!
Плави и црвени драгуљи њеног прстења диме се
У прозорима, огледала се
Испуњавају осмесима.

Шта је стварније од детињег плача?
Можда је дивљији плач зеца
Ал душе он нема.
Шећер све лечи, тако каже Доброта.
Шећер је неопходан флуид.

Његови кристали мелем мали,
О, доброто, доброто,
Што парчиће сакупљаш љупко!
Моје јапанске свиле, очајни лептири,
Могу сваког часа бити прободени, анестезирани.

И ево тебе, с шољом чаја
У пару замотаном.
Млаз крви је поезија,
Ништа га не зауставља.
Пружаш ми два чеда, два ружина цвета.

slike pesnika

Силвија Плат – ЖЕНСКИ ЛАЗАР

silvija plat zenski lazarОпет сам то извела
Једном у сваких десет лета
То ми успева –

Нека врста покретног чуда, моја пут
сјајна као нацистички абажур,
моје десно стопало

Притискач за хартију
Моје лице безлично, фино
Јеврејско рубље.

Салвет у кут,
О, мој непријатељу.
Јесам ли ужасна?

Нос, очне дупље, сви зуби?
Непријатни задах
Нестаће за дан.

Убрзо, убрзо ће месо
Што гробна га рака поједе
Код куће на мени да буде

А ја насмејана жена.
Мени је тек тридесета.
И као мачка могу девет пута да мрем.

Ово је Трећи Пут.
Колико ђубрета
За уништење сваке деценије.

Колики милион нити.
Гомила што крцка кикирики
Гура се да види

Како ми одвијају руку, ногу
Велико свлачење.
Господо, даме,

То су моје руке
Моја колена
Могуће да сам кост и кожа

Па ипак иста сам, идентична жена
Први пут се десило кад ми је било десет година.
Несрећан случај

Други пут сам мислила
Да истрајем и да се више не враћам ту.
Њихала сам се склопљена

Ко морска шкољка.
Морали су да ме зову и зову
И црве с мене скидају као бисерје лепљиво.

Умирање је
Вештина као и све остало,
Ја то изводим маестрално.

Изводим тако да изгледа паклено.
Изводим тако да изгледа стварно.
Могло би се рећи рођена сам за то.

Лако је то извести у гробници.
Лако је то извести и остати где си.
Ово је театрални

Повратак усред бела дана
Истом месту, истом лику, истом зверском
Повику изненађења:

"Чудо!"
Који ме обара.
Плаћа се

Разгледање мојих ожиљака, плаћа се
Слушање мог срца –
Стварно куца.

И плаћа се, много се плаћа
За реч или додир
Ил капљу крви

Прамен моје косе или мог одела.
Зато, зато Хер Доктор,
Зато Хер Непријатељ –

Ја сам ваше дело,
Ја сам ваше благо,
Чедо од сува злата

Што се у врисак истапа.
Вртим се и горим.
Не мислите да вашу велику бригу спорим.

Пепео, пепео
Џарате и мешате.
Месо, кост, ничег ту нема –

Парче сапуна,
Бурма с венчања,
Пломба златна.

Хер Бог, Хер Луцифер
Опрез
Опрез.

Из пепела
Устајем с косама црвеним
И мушкарце као зрак таманим.

slike pesnika

Силвија Плат

silvija plat biografija
Силвија Плат
је рођена 27. октобра 1932. године у Бостону (Масачусетс) од високообразованих родитеља. Њен отац Ото, немачки имигрант, био је професор ентомологије на Универзитету у Бостону, а мајка Аурелија, кћерка аустријских усељеника, предавала је у гимназији немачки и енглески језик. 

Силвија Плат је била је америчка песникиња, књижевница и ауторка приповедака и једног романа. Своју прву песму је објавила са осам година. Исте године, 1940. отац јој умире од гангрене изазване нелеченим дијабетесом. Његова смрт је оставила дубок траг на младу песникињу. Њена мајка Аурелија уз помоћ својих родитеља настојала је да Силвији и њеном млађем брату Ворену пружи добро образовање и усади им љубав према књизи и учењу.

Силвија је наставила да објављује песме и белетристику у регионалним новинама и часописима, а први чланак  у националним оквирима објавила је 1950. године у К. С. Монитору.

Студирала је на Смит колеџу за који је добила стипендију. Поезију и приче све чешће објављује и то у свим угледним часописима. У то време Плат је први пут покушала да се убије, па је послата у приватну психијатријску установу у којој је провела шест месеци. Враћа се на Смит колеџ где је дипломирала 1955. године с похвалама и Фулбрајтовом стипендијом за студије на Кембриџу.

Плат је упознала Теда Хјуза, будућег британског песника лауреата, на забави у пролеће 1956. године. Пар песника се убрзо након тога венчао, 16. јуна 1956. године, а већ  следеће Плат и Хјуз су се преселили у Сједињене Државе где је Силвија годину дана предавала на Смит колеџу.

Убрзо након што су се Плат и Хјуз вратили у Велику Британију, родила је двоје деце, Фриду у априлу 1960. и Николаса у јануару 1962. године. Убрзо Силвија Плат открива мужевљеву аферу са Асијом Гутман Вевил. Пар се раздвојио и Плат се преселила са децом у стан где је покушала да уреди нови живот за себе и своју децу.

Као песникиња значајно је унапредила жанр конфесионалне поезије и позната је по две објављене збирке песама – „Колос и друге песме“ и „Ариел“. Ауторка је делимично аутобиографског романа „Стаклено звоно“ који је објављен нешто мало пре њене смрти.

Извршила је самоубиство 11. фебруара 1963. године у Лондону, у својој тридесетој години живота. Године 1982. постхумно је освојила Пулицерову награду за збирку „Сабране песме“.

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ПАМТИ

andjdjelko zablacanski noci vucjeg zova pamti
О, пусти косе низ груди голе,
међу усне удени сан луди!
Твоје ме жудње маме и боле,
на твом ми струку поглед блуди.

О, дочекај ме устрептала сва!
Кад такнем ти пут, задрхти јаче
и уснама спојимо света два –
док сапета страст у теби плаче

раскрили двери! Дотакнем ли жар
у теби – ево, већ сасвим горим.
С тела скини и последњи зар
да голу, путену дивље те волим.

Разуздај чари, жудње тајне,
врисни мисли заумно рођене.
Љубав увек има очи жарне,
и прсте лудилом вођене.

Од искона ватра је у жени.
Стид су измислили људи,
људи празни, покорни и сени,
да се лакше врелој крви суди.

Зато пусти нек бујају груди
у заносу кад се тела споје.
Сваки дамар до краја нек луди,
ум замраче најсветлије боје.

Али памти – жуд се душом пије,
душом пије, а срцем се даје.
Све друго је додир илузије,
илузије из празне одаје.

9. августа 2017.

(Из збирке Ноћи вучјег зова, 2020)

slike pesnika

Иво Андрић – СУНЦЕ

ivo andric sunce, proza
Крајем октобра позвали су младића на прво саслушање. Кад га је стражар после два сата довео натраг, настало је у ћелији 115 мало узбуђење, спасоносно узбуђење, јер свака ћелија жуди за узбуђењем и променом. Једни су га гледали испод ока, други, млађи и слободнији, прилазили су му гласно и отворено.

– Како је било?

– Добро! – одговарао је младић, једући охладнелу и црнкасту кашу из лимене посуде која га је чекала на столу.

– Ђавола добро! – рекао је као јека старачки глас негде из угла.

Али младић није обратио пажњу на пакосну примедбу; њега је једнако држало узбуђено расположење. Образи и уши били су му зажарени, осећао се као свечар, желео је да се смеје и да говори. (Тек кад мрак падне и кад остане сам у својој постељи, почеће ноћне мисли да у својој црној светлости испитује све што је рекао и што није рекао.)

Десет људи у ћелији нашло је бар неки нов повод за разговор и настојало је да га искористи што боље. Младић је весело одговарао сваком. Али тај разговор је угасио исти онај старац из угла. У тренутку затишја; он је рекао суво и непријатно:

– Него, пакуј се ти, младићу; тебе ће да преместе.

– Што да га преместе? – пита неко од оних који мрзе старца.

– Зато што је пропис такав. Чим почну да испитују човека, они га преместе у самицу. То се зна. Ово је нека грешка. Али преместиће те сигурно.

Младић се снужди и ућута. Разговор спласну.

Преместили су га сутрадан, на један сат пре ручка, као што увек раде. Румен онизак стражар појавио се на вратима.

– Ви! Пакујте се!

Младићу заигра срце и стаде дах, као да се спушта на љуљашци. Старац из угла кашљуцну. Стражар викну:

– Шта ме гледате? Пакујте се. Брзо, брзо!

За минут, ствари су биле у завежљају и завежљај под пазухом. Неспретноме окренуо и рекао „збогом“ равнодушном друштву.

– Ворwäртс!* – Марш!

Изненађен и изгубљен, младић је идући дугачким ходником слушао тупу јеку корака, својих и стражаревих. Ја-ти! Ја-ти! Већ после неколико корака њему се чинило да је свет само дугачак ходник, а једини му становници он и његов стражар. Једини знаци живота, бат њихових корака – ја-ти, ја-ти – и слаба јека којом им одговара празан ходник и која се састоји од два а, једно дуго и тамно, а друго кратко и светло: а-а, а-а!

Спустише се за два спрата. И опет дугачак ходник, потпуно сличан оном горњем, само као рђав брат, тамнији и загушљивији. Здесна, ретки прозори са решеткама и густо плетеном жицом, а слева, покована врата на ћелијама.

– Хаалт!** – викну стражар, као да проводи ескадрон војника.

(Подлежући једном нарочитом, бизарном и узалудном начину мишљења који се развија код утамничених, младић је мислио: Овај виче бар десет пута јаче него што је потребно. Значи да у тој излишној вици троши 1000 посто енергије више него што је потребно да се један ненаоружан и покоран човек заустави у ходу. Сав тај сувишни утрошак снаге плаћам ја. Зато ова стална стражарска дерњава не само да вређа него боли и слаби хапшеника као ударци или стварно пуштање крви. Уосталом, све издатке око овог важног и сложеног апарата који се зове тамница плаћамо ми, хапшеници.

Као нека лака, сјајна и весела кугла испе се и спусти тренутно у њему завршетак те мисли: ови људи који су прави, часни, наоружани и плаћани, живе, живе морално и материјално, од сужњева који су по слову закона криви, бедници без части и моћи. То се не би могло доказати, ту на месту, у овом тренутку, очигледно и за цео свет, али за њега је то била жива, страшна и јасна истина, утолико страшнија што је немогућно објавити је и доказати. Шта бива, питао се младић, од таквих сазнања која блесну тренутно и умру у човеку или са човеком, а ипак би била од неке важности за све остале људе?)

На ћелији пред којом су се зауставили био је број 38. Стражар отвори, загледа пажљиво високи мали прозор и решетке на њему, крчаг и празну полицу, и залупи без речи врата за младићем, који остаде неко време насред ћелије не пуштајући ствари из руку.

Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи, и две столице од небојене чамовине.

До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и попреко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу, али брзо и падају.

Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе

Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље, и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.

У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструки ситно плетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Кад се дуго загледа у те руке што мирују на коленима, почиње да замишља да су то нечије туђе руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. Тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућег тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.

На својим непомичним рукама хапшеник је најпре и угледао сунце. Не сунце само, јер оно не допире никад у ову ћелију, него његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према овом једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.

– Једно је сунце. Једно исто свуда.

Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљен јарком, неиздрживом сунчаном светлошћу, и наслоњен на ограду брода – пева.

Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце – у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету, са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непослушно – сунце.

– Постоји само сунце – говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.

Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свест и мисао, глас, покрет, име.

Сад то зна јасно и без двоумљења, као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.

О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим, иза оне модре небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које прелећу небом, када ово јадно људско тело, изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости!

Уистину, највеће чудо било је у томе да се ово тело, под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико, и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном, опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтаја, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.

Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутарњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог, незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему не престаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушно.

Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време за спавање. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастично одевене људе и жене како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.

А кад је, сутрадан у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанског звона, чудио се, без бола и огорчења, што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.

slike pesnika

Жак Превер – АДРИЈЕН

zak prever adrijenАдријене немој да се дуриш!
Врати се!
Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
Грудва снега
коју си бацио на мене
у Шамонију
прошле зиме
сачувала сам је
Ено је на камину
покрај свадбеног венца
моје покојне мајке
коју је убио
мој покојни отац
што је гиљотиниран
једног тужног зимског јутра
или пролетњег...
Грешила сам признајем
знала сам остати
дуге године
не враћајући се
кући
Али никада ти нисам рекла
да је то зато што сам била у затвору
грешила сам признајем
често сам тукла пса
али сам те волела

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
И Врбова грана
твој мали фокстеријер
који је црк'о прошле недеље
сачувала сам га!
Ено га у фрижидеру
и понекад кад отворим врата
да узмем пиво
угледам јадну животињу
и то ме страшно растужи!
А ипак то сам ја урадила
једне вечери да скратим време
док сам те чекала...
Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
Са врха куле Сен-Жак
бацила сам се
прекјуче
због тебе сам се
убила
Јуче су ме закопали
у једно дивно гробље
и мислила сам на тебе
и вечерас сам се вратила
у собу
по којој си се шетао го
у време док сам још била жива
и чекала те

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
У реду грешила сам
дуге године нисам се враћала кући
али сам ти увек крила
да је то зато што сам била у затвору!
Грешила сам признајем
често сам тукла пса
али сам те волела!

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
slike pesnika

Јован Дучић – ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ

jovan ducic dubrovacki madrigalВечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, кô прије,
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никад ништа било није.

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји, кô бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону:
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро кô од шале,
Један тужни сонет на вашу лепезу.
slike pesnika

Алекса Шантић – ЕЛЕГИЈА

aleksa santic elegija
Зашто се мени јављаш тајно
Када ми душа тихо снива?
И зашто твоје око сјајно
Голему тугу и јад скрива?

Зашто ме кроз ноћ станеш звати,
И шта ти јадно срце иште?
Та ја ти немам ништа дати,
О, ја сам пусто пепелиште.

Све што сам имô ја сам дао,
Невјеро хладна љубави моје, -
Све што сам својим благом звао:
Младост и огањ душе своје.

Па зашто мени ступаш снова,
Шта тражиш овдје у мртваца?
Хладна је, хладна рука ова
Што некад на те руже баца.

Пусти ме! Пусти и не мори!
Нек сâм овако трајем дане,
Све док ми срце не изгори,
Све док ми душа не изда'не.

(1904)

slike pesnika

Јелена Спиридоновић Савић – ЗВЕЗДА МОРУ

jela spiridonovic savic zvezda moru
Пре румена но што крену кола Зоре,
пламна, светлокрила слећем теби море,
грца град ми жарки, за тобом изгоре,
Сна мог цвету плави, море и злотворе.

Милуј драгом руком по златној ме коси,
бисер-венац пене, нек ми чело роси.
Моја усна бездан твојих уста проси,
дрхтаву ме узми, па ме носи... носи...

На самрт сам болна од твојих дубина,
о ниши ме валом к’о лист мртва крина,
опивши ме купом азурног ти вина,
баци у пропаст ме и ад црних тмина.

Без тебе ми пусти сви небесни врти,
загрљај ти дубљи и од саме смрти.

slike pesnika

Вељко Петровић – ВЕЧНЕ ПЕСМЕ

veljko petrovic vecne pesme
Јер имају песме које вечно живу,
мада се под кором времена притаје,
дође час кад новом светлошћу засјаје
у спомена старих стострукоме ткиву.

Један поглед само, златне косе прамен,
ил’ дашак мириса, мекота профила –
и к’о да те тајно пољубила вила,
ти цео застрепиш, разбуктали пламен.

И као кроз сутон ти назиреш звуке
старих, слатких прича, – о љубави пуне
– и ко трепет старе, забачене струне,

познате те речи с прокогробне луке
зову, – и ти тихо, мукло, неприметно
певаш ону стару, – заносно и сетно...

slike pesnika

Бора Станковић – ЂУРЂЕВДАН

bora stankovic djurdjevdan
Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка ту га обузме душе – то је при успоменама на прошлост, минуле дане, родно место, другове из детињства...

Оне који су помрли спомињеш с побожношћу и поштовањем, а оне који су још живи гледаш чудом како су се променили...

Гледам живу, тесну улицу, ограђену високим зидовима, с великим капијама и разгранатим дрвећем, које се пружа, те је кити зеленилом. Слушам вику другова, где ме зову да идемо на реку и сечемо зелене врбе. Видим мајку како погурена иде по башти и бере разне траве, па све то са ускршњим јајетом и сребрном парицом меће у чанак воде под бокор ружа.

Сутра је Ђурђевдан!

Вече. На небу сија месец, а ја седим на прагу и пратим његово јурење преко облака. Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост, те све обасјала и обавила мекотом и сном. Дрвеће, сенке, шуштање лишћа, цврчање попаца, све то клизи, бруји и обузима душу, а она дрхти и стрепи. Хтела би да полети, али не зна куда. Да бројим звезде? Да певам?... С улице се чују гласи и бат корака. Понеко запева, глас му се простре, разастре на све стране и полако, дршћући, утоне у ову слатку, летњу, тиху, вечерњу тишину!...

У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве.

Свлачим се и купам. Пуцњи и весели гласи проламају јутро. Околина, а нарочито речна, јечи од пуцња пушака и усклика. Тамо, у реци, сваки се купа. Јер ко се тада – на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка – окупа, биће целе године здрав кô дрен, чије лишће, тада набацано, плива на води...

Пошто се окупах, зађох по башти и отпочех да берем цвеће, које ће мати, са свећом, однети на очев гроб. Међу ружама опазих повећи земљани суд – „ћупче“, покривено лишћем.

– Шта је ово, нано? – питам, а већ сам се сагô и дижем мараму којом беше покривено.

– Не, не! Остави, сине, то је мантафа.

Полако дође, па и прође подне. Сео сам близу прозора и узео да читам. Из баште душе ветрић. Занесе ме читање, утонуо сам у приповест, па готово и не дишем. Одједном чух кикот, тргох се и погледах, а оно башта пуна комшинских девојака. Скупиле се око оног ћупчета, све лепо обучене: на глави им беле, кô снег, мараме – шамије; тесни јелечићи припили им се за обле груди; шалваре широке, лепо набране на боре; рукави од провидних кошуља такође широки, те се из њих слободно помаља бела, обла, пуна ручица... Неке селе у траву, друге клекнуле око цвећа, а треће узеле лишће и њиме пуцају, те тако кушају верност и љубав својих драгана.

Нагох се на прозор.

– Шта ћете? – питам их.

– Та сад ћемо да вадимо мантафу. Знаш ли да и ти имаш? Метнула је „она“.

– Ех?! – и нагох се јаче к њима.

– Јес', јес'! – повикаше оне – знамо чак и какве су! Њене су ките везане црвеном врпцом, и у свакој има по једна лала.

– А ваше?

– Е, ти то не треба да знаш. Него, хајде, пробуди тету.

– Добро, добро. А смем ли и ја тамо, међу вас, да дођем?

– У твом је двору, па можеш!

И одоше из баште у двориште. Учас почеше долазити и остале из цела комшилука. Жене, девојке, девојчице, деца, све то долажаше, тискаше се око бунара, бираше боља, хладовитија места испод великог дуда и кајсије, који беху одмах до бунара. Како која дође, извади воде из бунара, умије се, полије босе ноге, затим, бришући лице „бошчом“, седа у хлад и ћерета с осталима. Жагор се све више дизаше. Смех, клицање, угушен прекор услед јака стиска, слатко, страсно кикотање и тихо шапутање – све се то дизаше, брујаше и губљаше у светлом, жарком дану, чија јара трепераше у ваздуху.

Кад се све искупише, дођоше њих неколико у собу, код мене, те пробудише матер. Једна донесе воде, друга јој намести шамију, трећа је поли и убриса пешкиром. Затим је изведоше тамо, међу њих, и посадише у среду. После донесоше оно „ћупче“, покрише велом једну девојчицу и дадоше јој огледало, те поче вадити из „ћупчета“ ките.

Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим, тамним трепавицама; уста мала, пуна, набубрела, али не црвена, већ тамнорујна, као од велике ватре, опрана, погорела. У јелечету од плаве свиле, шалварама од ђизије, боса у нанулама, с благим и милим осмехом, дође и седе баш до моје матере.

И отпоче се мантафа. Моја мати прво је изговори на турском језику, па је онда преведе на српски. Сама мантафа на турском језику кратка је, у стиховима; али у Врању жене, преводећи је на српски, одуже је, иските, и саме допуне. Прво се изговори мантафа на турском, онда се извуче кита, и оној чија је, као у неком преводу, каже се: мантафа.

Отпоче:

„Ја не знам шта ми је! Откад те видех, свет ми је тесан. Узалуд игра, песма и весеље, узалуд све! Дођи, душо, или прођи поред пенџера, да те видим, осетим мирис твоје косе и сагледам сјај твојих очију. Ах, девојко моја, да знаш како те волим и гинем за тобом! Дража си ми но рођена мајка и сестра моја, милија ми је твоја танка половина и равна снага, но све благо стамболско! Дођи довече или лупи на капиџик, баци ми макар камен преко зида, те да га метнем у недра и љубим... Ох, дођи, дођи и јави ми се!“...

Девојчица, покривена велом, завуче руку у ћупче, промеша и извади једну киту. Све се нагнуше да виде чија је. Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једна руку и узе киту.

– А чекај!... – повиче једна старија жена и поче је пецкати: – То ли ти свако вече, кад се враћаш с њиве кући, пролазиш онамо, а?

– Ама, тето! – промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе.

„...Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га; свест ми се губи! Тако ми Бога, закукаће кукавица пред нашом кућом... Реци ми, погледај ме, насмеј се, те и ја да видим бисер твој, да и мене огреје сунце твојих очију. О, девојко, зашто ме убијаш?! – Мајка моја плаче, плаче она, а ја венем. Кажем ти: убила си ме! Немој! Тако ти душе, тако ти милоште материне, немој, девојко, не окрећи главе од мене! Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем?... Хајде! Видиш, цвеће је замирисало, ђул се развио, каранфил расцветао... све мирише и пева, хајде и наше душе да певају... Хајде, девојко! Мајка те моја чека. Ђул'су је накупила за твоје русе косе, баклаву за медна ти уста, шербет и маxун да те храни и чува... Хајде! Реци само, па ето мене да те водим у кућу своју, рај твој!“...

Од треће мантафе чух само свршетак:

„...Дођи, драги! Дођи довече, бићу на капиџику. Ево већ три дана како чувам јагоде за тебе. Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео. Дођи! Колико пута чекам у башти и гледам на твој пенџер... Драги, душо душе, дођи да осетим рај свој и изумрем на уст'ма ти!“...

И кита се појави. „Чија је?“ – вичу све раздрагано, али се од стида ниједна за њу не јави. Оставише је настрану.

„Први пут изиђох у башту, узабрах цвет, помирисах га, али из њега изиђе оса и уједе ме. Тако и ти, драги. Први пут кад ме виде, слатко ме погледа. После, замрси косе моје густе, раскопча јелек, разгрну груди и љубљаше ме. Комшике, црне душе, рекоше ти да сам неверна, и ти ме, наружену, остави. Срце ми пуца, али још те волим. Иди другима, љуби их, целивај, па опет дођи, драги, мени. Не љутим се ја, већ хвалим Бога што ми те даде. А још више ћу да га хвалим и славим, ако ми се опет вратиш и целиваш ме... Ах, моје цвеће тако лепо цвета, јер га сузама заливам; птице ми тако слатко и тужно поју, јер их леблебијом храним, што сам за тебе чувала... Дођи, драги, дођи, мили!“...

И отпочеше се ређати све лепша за лепшом. Сунце беше већ клонуло, хладовина се раширила, а из баште пирка ветрић. Међу грањем ружа и јоргована извија славуј, а поврх дрвећа, кућа и целог овог зеленила, у светлом зраку, кликће шева. Оне се све скупиле, згуриле и, зајапурених образа, светлих погледа, заталасаних груди, слушају мантафе, а ручицама стискају срце, да им не куца тако јако и силно...

Одједном изиђе и моја. Познадоше је по црвеној врпци. мати је, при преводу, поче извртати. Али узе друга жена и поче је преводити:

„Не бој се ти мене! У дно мора сићи ћу да извадим алем за твоје чело, злато целога света донећу ти да те украсим, накитим и нагиздам!... Све што се може, то ћу ја да учиним, само тебе да обасјам и узнесем... Ах, да знаш како ми душа гори за твојим дахом, како груди страсно дишу за твојим недрима!... Дођи у моју башту, набери цвеће, закити се њиме. Па тако закићена, урешена и умивена јутарњом росом, падни на моје крило, да те њијам и љуљкам... Да сневаш леп санак, да сневаш мене и моје жеље... Кад месец обасја, ноћ дође, јави ми се. Реци ми да ме волиш, те да лакше спавам... Да ме не пије светлост месечева и блага, тиха ноћ... Хоћеш ли? Узећемо се за руке, поћи ћемо у свет, да се љубимо и грлимо... Бежаћемо далеко, далеко!“...

Изиђе и њена:

„Сву ноћ седим и мислим на тебе. Ђерђев не могу да држим. Ако везем, везем твоје око и уста; ако певам, певам твоје песме!... Ах, да знаш, драги, како те жељно чекам! Како ми сва снага трепти кô лист на гори... Ах!“...

Мати умуче. Она се нагнула к њој, ручицом јој запушила уста, а од стида сва зажарена и уздрхтала, сакрила лице у њена недра.

– Тето, молим ти се, стани... Слатка тето!... шапуће и све више у крило моје матере крије лице.

– А... Не може! – викнуше остале.

– Стани, ох стани! – шапуће она очајно.

Мати метну руку у ћупче, па кад виде да у њему нема више кита, шану јој нешто, она скочи, узе од девојчице оно ћупче и поче прскати водом из њега све остале. Јер, која буде том водом попрскана, биће скоро удата.

И она их прскаше. Под пазухом јој ћупче, задигла шалваре, шамија јој пала, коса се разбарушила, јелек попустио... Једва дишући, сва зажарена, врела, прскаше она другарице, које бежаху испред ње смејући се, кикоћући. Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође она и до мене, заста – па онда голом до лакта, белом ручицом зграби воде и попрска ме.

– На! Ево и тебе!

У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом.

Она бежаше испред мене, смејући ми се и навлаш застајкујући да је стигнем.

– Држ' је, држ'! – викнуше остале, и сви потрчасмо за њом.

Шалваре јој шуштаху, прамени расплетене косе шибаху је по плећима, а она се превија, бежи, смеје слатко, силно, раздрагано... Трчим, јурим, а не видим ништа сем витког јој и облог стаса, развијених плећа, свилених шалвара и расплетене, дуге јој косе. Стигох је. Отимам јој оно ћупче, а она се тресе, грца, брани се и несвесно припија уз мене. Из зажарених јој образа тек што крв није канула. Зажмурила, наслонила се целим телом на мене, стисла ми грчевито руку, а из сувих јој, немих уста иде врео, сладак дах. Тако пригрљену, стиснуту и обамрлу, држах је у наручју. Оне друге стале и тапшу рукама. Осећах стид; али је ипак не пуштах од себе. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић, а хладовина са свежином се све више шири... Рука ми се дотаче њених топлих груди, клецнух, стиснух је; глава ми клону више њеног рамена, те мој образ додирну њен, и не знам ни сам зашто шапнух:

– Пасо!

Она се трже, стресе и освести. Погледа ме уплашено, и гласом који опија и заноси, дршћући, једва чујно, протепа:

– Немој! Срамота је!

(1898)

slike pesnika

Јехуда Амихај – ПРЕПОРУЧЕНО ПИСМО

jehuda amihaj preporuceno pismo
За љетњих ноћи спавам
го у Јерусалиму, у својој постељи,
као на рубу дубоке долине,
али се не скотрљам доље.
Данима се скитам.
Десет Заповијести су на мојим устима
као стара пјесмица коју неко пјевуши
себи под нос.
Додирни ме, додирни ме, добра жено!
То није ожиљак под мојом кошуљом.
То је препоручено писмо што га је
написао отац:
“Он је ипак добар дјечак и пун љубави”
Памтим како ме отац будио
на рану молитву. Њежно је дотицао
моје чело. Није скидао покривач.
И ја га волим све јаче и јаче,
и зато пробудите га
њежно и усрдно
на Дан Страшнога Суда.

•Са руског превео Марко Вешовић

slike pesnika

Јехуда Амихај – МАМА ЈЕ ИСПЕКЛА ВАСЕЉЕНУ

jehuda amihaj mama je ispekla vaseljenu
Мама ми је испекла васељену
од слатких пирошки.
Вољена је напунила прозор мој
грожђицама звијезда.
Али туга је скрита у мени
као мјехурићи ваздуха
у сомуну.
Споља сам гладак и тих и преплануо.
Васељена ме воли.
Но коса моја је тужна
као шевар на крају мочваре.
И птице с ријетким лијепим перјем
од мене одлијећу.

•Са руског превео Марко Вешовић

slike pesnika

Јехуда Амихај – МОЈ ОТАЦ

jehuda amihaj moj otacСјећање на мог оца
завијено је у бијелу хартију
као кришка хљеба
коју носе са собом на посао.

Као што мађионичар извлачи из шешира
свакакву смијешну живад,
тако је из свог кржљавог тијела
отац извлачио љубав.

Његове руке, као дарежљиве бујице,
носиле су у свијет добро.

•Са руског превео Марко Вешовић
slike pesnika

Јехуда Амихај – СВЕ ТО И СТВАРА РИТАМ ПЛЕСА

jehuda amihaj sve to i stvara ritam plesa
Са годинама све мање овисимо
О протицању времена, његових завијутака. Мрак
понекад настаје на средини загрљаја крај прозора.
Љето се завршва на средини љубави, и љубав
се продуљи ујесен. Човјек умире
на средини разговора и дијели се на два дијела,
али једна иста киша пада над отишлим дијелом
и над оним који је остао на мјесту.

Све то и ствара ритам плеса.
Чудан ритам. Ја више не знам
ко је плесач, а ко је само марионета.

Не тако давно нашао сам код куће стари фотос
на њему – дјевојчица (она је већ умрла) и ја,
још сасвим дјеца, сједимо загрљени,
крај зида, под крушком. Дјевојчица једном руком
обгрлила је мене, а другом нас.

•Са руског превео Марко Вешовић
slike pesnika

Јехуда Амихај – ПЕСМА У ВРТУ НАРАНЏИ

jehuda amihaj pesma u vertu narandzi
Напустио ме Бог. „Напустио те Бог“,
Рече ми отац.
Бог ме заборавио.
И отац ме заборавио.

Мирис врта наранџи у цвату
Начас би у мени. Ти:
Дланова лепљивих од сока и љубави,
Крикнула си, крикнула си, и бацила:
Две задње своје бутине у битку.
Затим, тишина. Ти:
Чија је красна глава учила историју,
Знаш:
Само оно што мине, постаје немо.
Чак и битке,
чак и мириси врта наранџи у цвату.
Цвет и плод беху на истом дрвету,
над нама,
У том двоструком добу.

И тада смо чак говорили
оним страним,
оним чудесним акцентом људи:
који ће умрети.

•Превод Давид Албахари и Раша Ливада

slike pesnika

Давид Албахари – ШЕТЊЕ ПОРЕД РЕКЕ

david albahari setnje pored reke srpska proza
Желео бих нешто да кажем, рече отац. Надам се, само, да ме нико неће прекидати...

Не брини, рече мајка, али отац је ћутао. Дакле?

Отац подиже главу и лагано пређе погледом по целој соби. сестра је, спустивши доручја на свој отежали стомак, хеклала; њен супруг, Стјепан, дремао је у рококо фотељи; мајка се управо нагињала над полурешену укрштеницу из јучерашње „Политике“; Рубен Рубеновић је ослонио браду на штап и одсутно посматрао апстрактну слику изнад једног од лежаја; кузина Сарина, каја нам је претходне вечери, изненадивши нас, дошла у посету из Краљева, прелиставала је последњи број „Ревије 92“; ја сам, тог поподнева, из необјашњивих разлога приступио сређивању одавно запостављене збирке марака.

Дакле? Понови мајка. Уписивала је нову реч.

Нема

Молим?

Нема више правих прича.

Али, рекох.

Мени се та идеја допада, рече Стјепан, ненадно разбуђен.

Нема више оног збивања, настави отац, оног развоја догађаја, скривених путања које воде до разрешења. Једино још Борхес, да ли је то Борхес?

Не знам, рече Стјепан.

Шта сам оно, започе мајка – О чему је реч? упита кузина Сарина и заклопи илустровану ревију пред собом.

Опет он, рече Рубен Рубеновић.

Ево о чему је реч, отац спусти руке на сто. Мислим да бих све могао да објасним ако ме нико, нико, не буде прекидао.

Хоћемо ли ми кући? упита моја сестра.

Право стање ствари у свемиру, рече отац, космос, распоред случајности и неминовности, о свему томе некад сам говорио –

– Са много више поуздања, рекох.

Град на истоку? шапну мајка.

И? насмеја се Рубен Рубеновић: Шта је с тим? Сав тај свемир, шта?

Нема више поуздања, рече отац.

Чега? трже се кузина Сарина.

Не знам откуд то, то неочекивано предавање, после ручка, на пример, када сви мисле да сам заспао, а ја лежим чврсто затворених очију и једноставно очекујем следећи дан. Раније ми се тако нешто није дешавало. У ствари, ја се целог живота,
све до недавно, никада нисам предао, а рат, а логори, а стрељања, и гле сад! –

Мислим да знам шта је, рече Рубен Рубеновић.

Како?

Почео си да примећујеш време, то је све.

Желите ли тиме да означите старост? Кузина Сарина развуче усне у осмех.

Старост, младост, рече Рубен Рубеновић, каква је разлика?

Град на истоку, рече мајка. Седам слова.

Шта то значи „град на истоку“? упита Стјепан. Какве су вам то укрштене речи?

Јучерашња „Политика“, рече мајка.

Исток је тако велик.

Колика је само Индија, рече кузина. Малопре читам: опет су ухватили неке шверцере дроге. Пратили су их четири месеца и пронашли у Загребу, по повратку из Калкуте.

Ето ти, сестра на тренутак преста да хекла, седам слова.

Мајка се наже над новине; лепо смо могли видети: покретале су јој се усне. Не слаже се, рекла је.

Бомбај, покуша поново кузина Сарина.

Шест слова, рече моја сестра.

О, зачуди се кузина.

Верујете ли да код мене долазе девојчице од четрнаест година? Отац је прекрстио руке и подигао обрве у ишчекивању одговора. Долазе од два, три, четири месеца гравидне. Дете моје, кажем јој, дете моје... Чика докторе, седе тако преда мном, чика докторе, никада више, обећавам... Али како, питам. Зашто си дозволила?

И ти си нашао шта да питаш, рече мајка. Зашто си дозволила? Као да она зна!

Врага не зна, рече сестра.

Откуд ти знаш?

Питај њега ако мени не верујеш.

Па, рече отац, четрнаест, тринаест година, ту је већ, оварији прскају –

У реду је, рече мајка, без детаља. И шта си хтео тиме да кажеш?

Ја сам, богами, насмеја се кузина, у петнаестој години први пут отишла на игранку. У ондашњи центар Ниша.

Тамо сам служио војску, рече Стјепан. Други део, после обуке.

Ма немој? Окренула се према мени: Ти још ниси био?

Нисам, рекох.

Па када ћеш?

Има времена.

Што касније одеш, горе ти је.

Знам.

По мени, рече Рубен Рубеновић обраћајући се оцу, теби предстоји велики заокрет у правцу религије, потпуно предавање богу.

Ком богу? упита отац.

А ком другом?

Све је то под знаком питања, одмахну отац главом. Читам Деникена пре неки дан –

Ту имам посебну теорију, рече Стјепан. С највећим делом његових идеја уопште се не слажем.

Знам, али –

Пре свега, његова тумачења старих текстова: веда, Махабхарате, Библије –

Библија, Рубен Рубеновић удари штапом о под, оружје хришћанске мисли. Све је то далеко од праве истине.

Које истине? упита отац.

Малопре сам читала о новим детекторима за откривање лажи, рече кузина Сарина

То нема никакве везе, викну Рубен Рубеновић.

Мајка подиже главу, скину наочаре: Али, Рубене!

У реду, рече Рубен Рубеновић, добро, смирићу се, не љути се, мада ћу ово ипак рећи: нама су одузели истину, нама! Гледао је у оца.

Нама? рече отац и осврну се по соби. Коме?

Ко си ти? викну Рубен Рубеновић. Шта си?

Ја? Ја сам –

А ти? Рубен Рубеновић погледа мајку, сестру, кузину, мене. А ти? А ти? Затим упери штап у Стјепана: Знам ко је он! Али ко сте ви? Ви сви?

Боже, Рубене, рече мајка. Сачекај, донећу ти чашу воде. Она се журно, скоро трком, упути у кухињу.

Рубен Рубеновић уста: Идем, рече.

Уопште ми није јасно, рече отац, зашто...

У очима Рубена Рубеновића блеснуше сузе.

Нећете, ваљда, сада плакати? приђе му кузина Сарина и ухвати га за руку. Хајде, гурала га је према столици, седите. Но, но. Мало смо се узбудили. Али све ће проћи, све-ће-то-проћи, та знате ви, знате...

Мајка се појави на вратима са чашом воде на малом, шареном послужавнику. Све је у реду, рече она, све је у реду, и брзо, оштро погледа оца.

Шта сам сад –

Ћути, рече му сестра, молим те.

Идемо ми кући, рече Стјепан и уста.

Отац уздахну: Више ништа не разумем.

До виђења, сестра се поздрави са кузином. Затим се обрати свима у соби: До виђења.

Здраво, рекох.

Отац и мајка изађоше да их испрате. Иза затворених врата чуо се пригушен говор, праскав сестрин смех и поновљено очево правдање, а мало касније: спуштање ланца, окретање кључа у брави, и отац и мајка се вратише у собу. Рубен Рубеновић је и даље плакао, стењао, погнут, покривши лице сувим, кошчатим шакама. Прво отац седе за сто, затим мајка, и тако смо сви седели, у кругу, неми, испод блештавог старинског лустера. Рубен Рубеновић, предратни трговац штофовима, преста да стење после неколико тренутака, извади велику белу марамицу из џепа, издува нос и обриса очи. Је ли отишао католик? упита не подижући поглед.

Мајка се намршти: Стварно, Рубене – Је ли отишао?

Јесте, рече отац.

Ех, рече Рубен Рубеновић и нагло забаци главу усмеривши очи према таваници, негде високо. Да ми се то деси пред једним гојом¹.

Па и ја сам хришћанка, рече мајка.

Ти си прешла у Мојсијеву веру, одврати отац.

Још пре рата!

Пре рата, рече Рубен Рубеновић, па шта? Гледао ју је.

Мајка оћута.

Уосталом, на тебе сам се већ навикао, али на њега...

Навићи ћете се, рече кузина Сарина.

Навићи...

Да, рече отац, навићи...

Ој-јој.

О чему смо оно говорили?

Рекао си да више нема правих прича, рекох.

Тачно, рече отац. Нема.

Не знам, рече Рубен Рубеновић, мада, јесте, чини ми се: све праве приче већ су испричане, нема више шта да се прича.

А без прича, рече отац, без правих прича, цео овај свет ће – цап! – он пукну прстима.

Хајде да спремимо вечеру, рече мајка, и док је кузина устајала: Чај, кафу, пржена јаја? Шунку? Сир?

Ја нећу ништа, рече Рубен Рубеновић, морам да идем.

Јесте ли сигурни, упита кузина, да ћете моћи сами?

Како да не, одговори Рубен Рубеновић. Само кад је тај католик отишао –

Рубене, рече мајка, молим те.

Чај и сир за мене, рече отац, и убрзо их зачусмо како раде у кухињи. Како си оно рекао: почео сам да осећам време, шта ли?

Зар ниси? упита Рубен Рубеновић.

А ви? рекох.

А ја? Он слеже раменима: Зависи како гледаш.

На пример.

Предати се божјој милости, одлучити се за бесмртност душе –

То знам, рекох.

И? Погнуо се према мени и пажљиво ме посматрао кроз наочаре.

Не верујем.

Јерес, рече Рубен Рубеновић с презиром. Ви млади... устао је и за тренутак застао: Уосталом, ти си склон хришћанству, зар не?

Узајамним спонама, рекох.

Богохулниче, припретио ми је, али уз осмех.

Видећемо се на кеју? ухвати га отац благо за мишицу.

Свакако, рече он. И видиш, обратио ми се, ако се не гледа на ствари онако како ја гледам на њих, онда је то све што човеку доиста преостаје.

Да?

Он је ћутао.

Шта то? понових.

Разочараћу те, рече Рубен Рубеновић напокон.

Нећете, рекох.

Отац га је и даље држао за мишицу.

Дакле?

Шетње поред реке, рече Рубен Рубеновић и, праћен оцем, изађе лагано, поштапајући се, у предсобље.

(1982)


¹Гој (хебр. досл. народ): нејеврејин.

slike pesnika

Светислав Стефановић – КАД УМРЕ БОЛ

svetislaf stefanovic kad umre bol
Целу ноћ плачу и умиру звезде,
и јеца небо из свију дубина;
кроз месечину белу к’о од крина
бескрајно негде црни коњи језде,

избезумљени и без господара;
и вриште нека црна јата птица,
и пиште нека јата удовица,
и мре од туге негде мајка стара.

У ове ноћи ником нема мира;
К’о пустош нека кроз све душе рида;
а уморан је живот сам, и дрема

све, пијано од умора; и свира
бездушни ветар, голе ране кида:
но залуд боли, ни бола већ нема.

slike pesnika

Стеван Луковић – ***

stevan lukovic mutan je tuzan bio dan
Мутан је, тужан био дан,
Мртва се јесен свали:
Ох, даждило је, даждило,
Када се роди мали.

Суморно небо жалосно
Облачје слило ћутом,
А хладни ветар шуштао
По свелом лишћу жутом.

У недоглед се крилила
Жалосна пустош рана,
Пред прозорима грактало
Злослутних јато врана.

Осмех га није дочек’о,
Но суза – да га прати;
Ни пољубац му не даде
Његова мртва мати...

Мутан је, тужан био дан,
Мртва се јесен свали –
Ох, даждило је, даждило
Када се роди мали!

slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – ПЈЕСНИК

aleksandar leso ivanovic pjesnik
Пјесник је оштећени примјерак човјека
створеног да мирно и спокојно живи.
И Јесењин је био у срцу пун лелека
што је пјесник а не орач на њиви.

Пјесник свуд остаје а ипак даље иде
за маглом, за даљином, за облачића прамом,
њега је свуда мање но тамо гдје га виде
а најмање га има у њему самом.

(1960)
slike pesnika

Крстивоје Илић – ПЕВАЊЕ О БОГУ

krstivoje ilic pevanje bogu
Још једино умем да певам о Богу,
тихо и нежно, као ноћ што твори,
свој тамни облик по пољу и гори,
и као плашт га баца – испред ногу,

оних који њеним путањама кроче,
одвојени од свог тела и од слуха:
изнад њих је моја испружена рука,
да тебе додирне, о, бескрајни Оче!

slike pesnika

Крстивоје Илић – ЈЕСЕЊА ТЕУРГИЈА

krstivoje ilic jesenja teurgija
Моћ којом разумеш гласове дрвећа,
и молитве кише, коју земља прима,
не стиже из твојих измишљених рима,
него се у свему скрива – много већа,

мисао, изашла из нестварних сила:
из магије, што је само небу знана;
још земаљска песма није ни спевана,
равна стварном чуду, корења и жила!
slike pesnika

Крстивоје Илић – НАСЛЕЂЕ

krstivoje ilic nasledje
Заустављен тако, у дубини мрака,
над модрим плодом језика и твари;
где ти је вино – где су соколари,
да изведу првог анђела из Пакла!

Где је твоје старо писмо и оруђе,
са којим су преци лежали у гробу;
да браниш порекло, и име, у добу,
које је све више суморно и туђе!
slike pesnika

Крстивоје Илић – УТЕХА

krstivoje ilic uteha
Није толико страшан пад,
колико наша душа стрепи:
мртви, који су доле лепи,
на дну понора дижу град,

од рушевина, где у слози,
бораве сенке – вечни род,
оних, који небески свод,
држе над собом, као бози!
slike pesnika

Крстивоје Илић – БУДУЋЕ РЕЧИ

krstivoje ilic buduce reci
Све је хладнији опис плача,
од којег лишће нагло вене;
земља и небо – тамне мене,
између којих смрт – корача!

Колико је досад сишло бола,
низ наше вене, понор течни;
све ће то једном бити речи,
а речи дрво: прах и смола!

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Најлепше родољубиве, мисаоне, описне и љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Проза - кратке приче.