Рани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.
Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Ја сам вам се зажелио мајке,
Ајте, браћо, да делимо благо,
Да идемо сваки својој мајци.
Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Брата немам, а сестрице немам,
Већ: тако ми Бога јединога!
Десница ми не усала рука
Добру коњу грива не опала!
И бритка ми сабља не рђала!
Ни у мене више нема блага.
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
Ој старице, моја мила мајко!
Да ми није од људи срамоте,
Да ми није од Бога греоте,
Не би рек'о, да си моја мајка:
Зашт' ми ниси браца породила,
Јали браца, јали милу сеју?
Кад сам био с друштвом на деоби,
Сваки ми се заклињаше тешко:
који брацем, а који сестрицом,
А ја, мајко, собом и оружјем,
И добријем коњем испод себе.
Стара му се насмејала мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Ја сам теби браца породила,
Предрагога твог брата рођеног,
И јуче сам за њег' разабрала!
Да с' наоди и да ајдукује
У зеленој гори Гаревици,
Пред четом је јунак арамбаша.
Беседи јој млађани Ненаде:
Ој старице, моја мила мајко!
Покрој на ме све ново одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом Једнако,
Да је идем браца да потражим,
Да ме жива моја жеља мине.
Беседи му стара мила мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Јер ћеш лудо изгубити главу.
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
Гаревице, зелена горице!
Не раниш ли у себи јунака,
Предрагога мог брата рођена?
Не раниш ли у себи јунака,
који би ме с брацем саставио?
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Испадните на друм за бусију,
Дочекајте незнана делију,
Нит' га бијте, нити га глобите,
Већ га жива мени доведите:
Откудгод је, он Је рода мога.
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.
Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Како мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Трећи с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
Зле га сео, Предраг арамбаша!
Дође теби незнана делија,
Исече ти по гори дружбину.
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
Ј'о јуначе, из горе зелене!
Жива тебе, брате, Бог убио!
Десница ти усанула рука,
Из које си стреле испустио!
И десно ти око искочило,
С којим си ме, море, намотрио!
Још те твога брата жеља била,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
Тко си јунак, и чијег си рода?
Рањен Ненад њему одговара:
Што ме, море, ти за рода питаш?
Од мене се оженити нећеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
Имам стару саморану мајку,
И једнога брата рођенога,
Предрагога мог брата рођена,
Пак се диго да њега потражим,
Да ме жива моја жеља мине,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
Та ти ли си, мој брате Ненаде!
Ја сам Предраг твој братац рођени
Можеш ли ми ране преболети?
Да подерем танане кошуље,
Да те видам и да те завијам.
Рањен Ненад њему одговара:
Та ти ли си, мој брате рођени!
Вала Богу, кад сам те видео,
Те ме жива моја жеља мину;
Не могу ти ране преболети,
Већ ти проста моја крвца била!
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
Рано ли ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
Мој босиљче из зелене башче!
Рано ти ми беше процватио,
Па ми тако рано ти увену!
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.
