slike pesnika

Матија Бећковић – ДВА СВЕТА

matija beckovic dva svetaИ ускоро ћемо, тај дан доћи мора,
Упутити молбе управи затвора –

Да нас лише страха, слободе и зиме
И на робију тешку да нас приме!

А кад нас у ланце баце и повежу,
Нек свет изгуби срамну равнотежу!

И од два света што свет овај чине,
Нек свет робијаша буде свет већине!

А чувари нек нас, из страха ил' срама,
Једне ноћи моле да буду са нама!
slike pesnika

Матија Бећковић – ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

matija beckovic prica o svetom saviКада је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Сцети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
– Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.

slike pesnika

Матија Бећковић – МАЈКА

matija beckovic majka
Је ли још жива
Она ваша сестра
Код које сте одлазили сваке недеље
Питам Патријарха Павла
Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме подигла од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила
И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у царству небескоме
Има времена
Да се видимо и поразговоримо
Од Аврама и Исака
До четвородневног Лазара
Моје крсне славе
Видећу и Светог Саву
И Цара Косовскога
И друге свете и
Из рода нашега
Који су одбранили образ божји
Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна

slike pesnika

Јосиф Бродски – ПОМПЕЈА

josif brodski pompeja
Обитавасмо опет покрај затона,
и облаци још плове изнад нас,
и Везув данашњи ко пре клопара,
и слеже се прашина на сокаке,

и слушаш звекет сокачких стакала.
И нас ће једном затрпати пеп'о.
И ето волео бих у тај час
да ти у предграђе трамвајем дођем,

да уђем у твој дом,
и стотине година потом
дође ли одред да откопа град,

тако бих волео да нађе тад
у твоме вечном загрљају мене,
под слојем новог пепела и праха.

slike pesnika

ПРЕДРАГ И НЕНАД

hajducki i uskocki ciklus predrag i nenadРани мајка два нејака сина,
У зло доба у гладне године,
На преслицу и десницу руку.
Лепа им је имена надела:
Једном Предраг, а другом Ненаде.
Предраг мајци до коња дорасте,
А до коња, и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку
И прибеже гори у ајдуке.
Оста мајка ранећи Ненада,
Ненад браца ни зазнао није.
И Ненад је мајци дорастао
А до коња и до бојна копља,
Пак одбеже своју стару мајку,
И прибеже гори у ајдуке,
Ајдукова три године дана.
Он је јунак мудар и разуман,
И срећан је свуда на мејдану;
Учини га дружба старешином,
Старешова три године дана.
Ал' се млађан зажелио мајке,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Ја сам вам се зажелио мајке,
Ајте, браћо, да делимо благо,
Да идемо сваки својој мајци.
Дружбина га радо послушала.
Како који изасипа благо,
Тај се њему и заклиње тешко:
Који брацем, а који сестрицом;
А кад Ненад свој' изасу благо,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Брата немам, а сестрице немам,
Већ: тако ми Бога јединога!
Десница ми не усала рука
Добру коњу грива не опала!
И бритка ми сабља не рђала!
Ни у мене више нема блага.
Кад су тако поделили благо,
Ненад седе на добра коњица,
Пак се диже својој старој мајци
Лепо га је дочекала мајка,
Пред њег' носи слатку ђаконију.
Кад су били сели за вечеру,
Ненад мајци тијо беседио:
Ој старице, моја мила мајко!
Да ми није од људи срамоте,
Да ми није од Бога греоте,
Не би рек'о, да си моја мајка:
Зашт' ми ниси браца породила,
Јали браца, јали милу сеју?
Кад сам био с друштвом на деоби,
Сваки ми се заклињаше тешко:
који брацем, а који сестрицом,
А ја, мајко, собом и оружјем,
И добријем коњем испод себе.
Стара му се насмејала мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Ја сам теби браца породила,
Предрагога твог брата рођеног,
И јуче сам за њег' разабрала!
Да с' наоди и да ајдукује
У зеленој гори Гаревици,
Пред четом је јунак арамбаша.
Беседи јој млађани Ненаде:
Ој старице, моја мила мајко!
Покрој на ме све ново одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом Једнако,
Да је идем браца да потражим,
Да ме жива моја жеља мине.
Беседи му стара мила мајка:
Не будали, млађани Ненаде!
Јер ћеш лудо изгубити главу.
Али Ненад мајке не слушаше,
Већ он чини, што је њему драго:
Он покроји на себе одело,
Све зелено од чое зелене,
А ократко с горицом једнако,
Пак уседе на добра коњица,
И диже се браца да потражи,
Да га жива жеља мимоиђе.
Нигди свога он не пушта гласа,
Нити пљуну, ни на коња викну;
А кад дође гори Гаревици,
Кличе Ненад, како соко сиви:
Гаревице, зелена горице!
Не раниш ли у себи јунака,
Предрагога мог брата рођена?
Не раниш ли у себи јунака,
који би ме с брацем саставио?
Предраг седи под јелом зеленом,
Предраг седи, пије рујно вино;
Кад саслуш'о Ненадова гласа,
Дружбини је браћи беседио:
Ој дружбино, моја браћо драга!
Испадните на друм за бусију,
Дочекајте незнана делију,
Нит' га бијте, нити га глобите,
Већ га жива мени доведите:
Откудгод је, он Је рода мога.
Устало је тридесет момака,
На три места све по десет стало.
Кад на први десет наишао,
Нитко не сме пред њег' да изиђе,
Да изиђе, да коња привати,
Већ га сташе стрелом стријељати.
Беседи им млађани Ненаде:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Како мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
Они њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
И њима је Ненад беседио:
Не стрељајте, браћо из горице,
Не била вас вашег брата жеља,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало!
И они га пропустише с миром.
Кад на трећи десет наишао,
И они га стрелом стријељаше,
Расрди се млађани Ненаде,
Пак удари на триест јунака:
Први десет сабљом посекао,
Други десет коњем погазио,
Трећи с' десет по гори разбеже,
Које к гори, које к води ладној
Глас допаде Предрагом јунаку:
Зле га сео, Предраг арамбаша!
Дође теби незнана делија,
Исече ти по гори дружбину.
Предраг скочи на ноге лагане,
Пак узима луке и стријеле,
Пак излази на друм на бусију,
Пак заседа за јелу зелену,
Скида њега стрелом са коњица
На зло га је место ударио,
На зло место, у срце јуначко.
Врисну Ненад, како соко сиви,
Вриштећи се по коњу повија:
Ј'о јуначе, из горе зелене!
Жива тебе, брате, Бог убио!
Десница ти усанула рука,
Из које си стреле испустио!
И десно ти око искочило,
С којим си ме, море, намотрио!
Још те твога брата жеља била,
Кано мене и брата мојега!
Што ме тужан овуд потерало,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи саслушао,
Иза јеле њега запитује:
Тко си јунак, и чијег си рода?
Рањен Ненад њему одговара:
Што ме, море, ти за рода питаш?
Од мене се оженити нећеш;
Ја сам јунак млађани Ненаде,
Имам стару саморану мајку,
И једнога брата рођенога,
Предрагога мог брата рођена,
Пак се диго да њега потражим,
Да ме жива моја жеља мине,
Наопако а по моју главу!
Кад је Предраг речи разабрао,
Од стра љута стреле испустио,
Пак притрча рањену јунаку,
Скида њега с коња на травицу:
Та ти ли си, мој брате Ненаде!
Ја сам Предраг твој братац рођени
Можеш ли ми ране преболети?
Да подерем танане кошуље,
Да те видам и да те завијам.
Рањен Ненад њему одговара:
Та ти ли си, мој брате рођени!
Вала Богу, кад сам те видео,
Те ме жива моја жеља мину;
Не могу ти ране преболети,
Већ ти проста моја крвца била!
То изусти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
Ј'о Ненаде, моје јарко сунце!
Рано ли ми ти беше изишло,
Па ми тако рано ти заседе!
Мој босиљче из зелене башче!
Рано ти ми беше процватио,
Па ми тако рано ти увену!
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.
slike pesnika

АНАНА (грузијска народна бајка)

gruzijska narodna bajka
Био једном један царевић. Имао је царевић башту, а у башти – две леје. У једној леји расте празилук, а у другој – мирођија. Царевић неће ни јести ни пити, док у својој башти не поседи. Иде царевић низ своје леје, види – котрља се папирић. Подигао га је, да види шта је написано, али како није могао да га прочита, узео га је и дао некоме. Одједном је папирић оживео, претворио се у девојку. Таква лепотица је била та девојка, таква лепотица, да лепше од ње није било на свету.

Видео је царевић девојку, пожелео да се ожени са њом. Пита:

– Из којег си рода или племена?

– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка.

Отишао је царевић.

– Непознатог си рода, – рекао је, окренуо се од девојке, која се звала Анана, и оженио другом. 

Анана воли царевића, воли, од љубави умире. Довела је Анана из горе кошуте, помузла млеко, налила у котао и села у њега. Кипи млеко – купа се у њему Анана. Видео је царевић Анану у врелом млеку и говори жени:

– Види, наша Анана је довела из горе кошуте, помузла млеко, налила у котао. Кипи млеко – Анана се у њему купа.

Рекла је жена: 

– А ја то не могу?

Довела је царевићева жена краве са планине, помузла их, узварила млеко, села у котао и скувала се. Царевић је остао удовац. Дошао је царевић код Анане и пита:

– Којег си рода или племена?

А она опет:

– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка.

– Непознатог си рода, – рекао је царевић и оженио се другом. 

Отишла је Анана, попела се високо на планину. Села је да преде свилу, испустила вретено; одрезала је себи нос, бацила га доле. 

– Иди, носићу, донеси ми вретено!
Нос је донео вретено и опет сео на место. Видео је то царевић, дошао код жене и каже:

– Зачудила ме је наша Анана. Попела се високо на планину, села да преде свилу и испустила вретено; одрезала је тада себи нос, бацила да доле и рекла: „Иди, носићу, донеси ми вретено!“ Нос је донео вретено и опет сео на место.

– Шта је ту чудно? – рекла је жена. – То и ја могу.

Попела се на кров, узела вретено и почела да преде: испустила је вретено, одрезала себи нос и бацила га доле. Нос није донео вретено, а сва крв јој је истекла и умрла је. Опет је царевић остао удовац, пошао је код Анане и пита:

– Којег си ти рода или племена?

– Име ми је од празилука, појас ми је од мирођије, проста сам ја девојка, – каже Анана.

Отишао је царевић у планине, нашао свињара, купио свињу и рекао: 

– Месо вама, а крв мени, – наредио да је закољу, а потом наредио: 

– Целог ме премажите крвљу, одведите и положите поред Анане.

Заклали су свињу, премазали царевића крвљу однели код Анане и оставили. Видела је Ана окрвављеног царевића и јаукнула:

– Сунце – мајко, оче мој – месече, 
Звезде – браћо на небу плавом,
Спустите доле моју клупицу,
Мој мили царевић је умро.

Само што је рекла – отворило се небо и спустила се златна клупа. Устао је царевић, загрлио Анану, почео да је љуби и милује. Венчали су се и живели срећно.

•Превела с енглеског Дајана Лазаревић

slike pesnika

Бранко Миљковић – ОЧАЈНА ПЕСМА

branko miljkovic ocajna pesma
Полет је насиље, недоучени дане;
Небо је дато под наполицу лажи.
Куда ћу? шта ћу? свуда ме ноћ тражи;
Пси ме рецитују и глуве пољане;
Цвет и птица ухваћени су у лажи!

Ми знамо окрутности преране слободе
И сан по мери ноћи кад нас такао,
Кривотворну зору којој пишу оде
И силазак у срце ко силазак у пакао
По љубавно ђубре уз сјај непогоде.

Душо, животињо коју прати сета,
Упознај нас с мразом који пише песме;
Шумо тешка римо на крај бела света,
Зар зло побеђено ни запевати не сме
Пред новим злом које почиње да цвета?!

Мисао која не уме да мисли
Завлада светом. И сада је касно
Било шта рећи што би било јасно
И човеку и птици под којом смо кисли
И мртвима који иструнуше часно.
slike pesnika

Бранко Миљковић – СУНЦЕ

branko miljkovic sunce
Ово ће се неизвесно кретање завршити
сунцем. Осећам то померање југа
у своме срцу. Мајушно подне се руга
у камену, варница што ће осветлити

звездани систем мога крвотока.
А дотле све што буде нек је због песме. Друга
утеха нам не треба. то трајање се руга
претњи црног и отровног неког сока

Не, неће се отровом то путовање завршити.
Неки ће свемир поново да нас створи.
Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори.
У камену спава мало сунце што ће нас осветлити.

Чујеш ли звездани систем мога крвотока!
Понављам: неки ће свемир поново да нас створи
макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори
над претњом црног и отровног неког сока.

slike pesnika

Еуженио де Андраде – СО ЈЕЗИКА

euzenio de andrade so jezikaПослушај, послушај, имам још нешто
да ти кажем.
Није важно, знам, неће спасити свет,
неће променити ничији живот –
али, ко је данас у стању да нечији
живот промени?
Послушај ме, нећу те задржавати.
То је мала ствар,
попут кишице што надолази полако,
то су три-четири речи,
не више. Речи које ти желим поверити.
Да се не угаси твој пламен,
твој храбри пламен.
Речи које сам волео толико
и које можда још увек волим.
Оне су дом, со језика.

•С португалског превела Ана Стјеља
slike pesnika

Еуженио де Андраде – ПРИБЛИЖИ СЕ ИЗВОРУ

euzenio de andrade priblizi se izvoruПриближи се извору;
нека те не брине да ли само
тишина до твојих чула допире;
још увек је музика. Још једном
покушај да подигнеш руку све до даха
прве звезде,
ученице брижљиве,
до гласа сваког слога;
немаш друго небо,
немаш другу земљу.
Уснама, очима,
прстима
покушај да дотакнеш
земљу испуњену твојим срцем.
Поново.

•С португалског превела Ана Стјеља

slike pesnika

Бранислав Петровић – ИМА ЈЕДНА ЗВЕЗДА

branislav petrovic ima jedna zvezdaИма једна звезда
лукава лепа невидљива дрска и зла
крије се као да је неког опљачкала
као да је неком кућу затрла

Шта све не чине астрономи
шта све ти шашавци у свом фанатизму
пентрају се по сазвежђима завирују у пакао
али те звезде нигде нема

Запоставили породице
и дању и ноћу зуре у небеса
жене их варају са трговцима
жене на земљи и небесима

Набавили најскупље инструменте
консултују пророке јуродиве на смрт осуђене
змијама се под језике завлаче
ево већ хиљадама година па ништа

Екипе хемичара и физичара
најпознатији светски стручњаци и нобеловци
износе невероватне доказе и аргументе
али звезде нема па нема

Ни циганке нису помогле
ни чувени старци прослављени на ломачама
ни власник свиње са главом пантера
ни свиња ни пантер нису помогли

Ни музичари нису помогли
још мање собарице у новим хотелима
ако ико полиција би указала на неки траг
али ни полиција није могла

Има једна звезда
не само у песмама не само у сну
мађије и чини на нас је бацила
и далеко нас младе одвела.
slike pesnika

Танасије Младеновић – ХОЋЕ ЛИ

tanasije mladenovic hoce liЛице историје и лице човека
Као да се никада неће потпуно
Сусрести.

Хоће ли се икада склопити,
Као најбоља песма,
У савршени склад, у мелодију
Која спаја,
Силним звучањем,
У јединствену хармонију
Земљу и небо?

Или ће трајни ритам Истог,
Као неумитни закон,
Стално и на исти начин,
Потомке претварати
У претке?

А заставе, спуштене или не на пола копља,
Бити једино подсећање
Ха сетни и вечни –
Заборав.

1983.

slike pesnika

Рајко Петров Ного – НЕМА ВЕЧНОСТ

rajko petrov nogo nema vecnost
Овај мук је очај коначнијех ствари
Њихов слеђен напор од кога се сéди
Све је овде једном хтело бити друго
А све нема вечност бездушно заледи

Ово је бела долина кристала
Од звука влажна и препуна сене
Ова мртва студен залеђено време
Вечни мир и покој одсуство промене

За утробу земље привезани немо
Сад несвесни слепи и уклети али
У сну стари немир отвара им зене
За покрет и у сну опет све би дали

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Најлепше родољубиве, мисаоне, описне и љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Проза - кратке приче.