за свјетске бриге и живот да заборавим;
да се отуђим од себе и одустанем
појати на ливади под небеским окриљем.
да ли би, онда, миран спати ишао,
из вртлога нота своје тонове бирао;
да ли би снивао и каменчиће скупљао
или би мамуран зором кући ишао.
без кринке и повеза, огољела лица,
душе и ровита срца у грудима
лутам по беспућима и шареним крилима
надлијећем сломљене жиле на билима.
без твоје драгости и њежности кротке
радије бих свијетом рушевним лутала
и пабирчила остатке својијех сјећања
на отпацима твојега и мојега сметљишта.
ни стид, ни срам на мојему лицу
видјети нећеш јер ја не хајем
за онима што су пљунули на мене
и гладнијем псима дали моје мене.
