о шуштању лишћа под ногама с јесени,
причај ми страствено о небу покошеном
и о томе како су кроз њега пали анђели...
на удисај хватаћу сваку твоју ријеч
и изразе лица док од мисли гориш,
сваки трептај упијаћу за памћење неко
кад се од мојих чини умориш...
и држи ми руку, јер брзо одлазиш,
врата су већ напола отворена;
ноћни ваздух што улази кроз њих
мами твоја немирна чула разиграна...
ја ћу да останем крај прозора још трен
док још звијезда с неба танки обрис даје
твојијех леђа кад будеш одлазио,
и иза твога корака празнине и промаје...
