гдје ли да се дјенем
кад лутају сјене
повиш града зрела
који тек заживи
животом стварнијем
кад се мрака спусте
тамна одијела…
а ја, гдје да одем
кад се самоћа стушти
са врхова мојега
трошнога плафона,
те не желим знати
шта се збива вани,
нити желим чути
звуке телефона...
тек додири њежни
лиски што се коше
и благога вјетра
што ме обавија
чине да се
осјећам кô свијетла
звијезда сањалица
што се земљом вија
