кроз врата што шкрипе, до краја ходника
и оставиш само разасуте рите
суботње вечери која се слијева
низ зидове сливника...
када ме оставиш у ћошку клечећом,
скрханом и биједном у својој немоћи
да одупрем се руглу очију сопствених
и тонем у сопство у препуклој ноћи...
и увијек ћеш ме наћи у та чет'ри зида;
и лијепу, и тужну, љуту на свијет цио,
а не знаш да све твоја рука води
и да си за корак мене промашио.