до баналности, до горког стида.
Улазе некакве црне гошће,
понека приђе и зарида.
Около сједе. Тихо и тужно.
Старци пуше, причају, кашљу
и опраштају ми великодушно
све што се збило уз веселу чашу.
Врлине везу уз израз озбиљан
причају шале са смијешком.
(Испада, ето, да сам био диван,
смрти, моја једина грешко!)
------------------------------
Лежим на одру, тих, упрошћен.
Напољу сунце свакодневно сја.
Не знам да ли је ко ожалошћен
али, заиста, јесам ја
