светлост и тама
Над гробовима предака
магла заборава
све је покидано на Савиндан ђедовим одласком
Стид и срам
нема паучина испушта глас
папрат с гробова чупа заборав
Јутрос у руци држах свећу
планина посрну у мени
јаукну крв из вена
Светозар
Зарија
Драгосав
пробудише млечни пут изнад Заовина
корен у бразди са болом ветар загрли
Потомак сам бола
за синове плетем таписерију живота
грб и на њему благослов ропства
Химна човека опет би да се роди
ненадано исконски сат доби обличје
огањ предака таписерију осветли
крај и почетак на капији
будућим данима
Милица траг остави
Ћутим
душа ми расута
не чујем је док прска
Свећа догорева
испраћа молитву
Јутрос чудан бол
одлучих семе вере да бацим у бразду
Смисао постојања
одрживост крви у венама
невиност и кривица
опстанак предака
Пишем да отклоним осакаћеност удова
полазна позиција у потреби која је јача од разума
изазов је за остављање трага мастила
Побожно уверење отклања разлике у времену
Они и ми
Они и они
блискост бриге и наде
Они и опет ми
Кривица у забораву и вечита тема
за избор коме и чему се приклонити
Уморна погледах у овом јутру сав тај свет око себе
држао је свеће у рукама
чују се имена
дванаест свештеника молитвом покрећу ослобођење
од мржње, греха, жалости
сетих се гробова
папрат их заклонила
срамота и стид пред синовима
срамота и стид пред пламеном свеће
Питам се – да ли бих могла изаћи пред ђеда
пред претке који су пролили крв за отаџбину
Бескрајан круг крви заигра пред очима
сенке њихове прођоше поред мене
Покровска црква освести немоћ чула
мир који осетих није био само мој
већ и мојих предака
вратио ме је међ столетне четинаре
међ разлог да се не заборави почетак исконске снаге и врелине крви
Заправо тај тренутак био је само мој
остаћу му верна за сутра
како би синови могли да растумаче таписерију живота
запис да нисам клонула
Кум ми је Божијим промислом дао име
колико година мора да прође
да искра вере победи сопство и ојача
била је ту у пуном смислу као побуна, као буна
У једном трену желела сам са прађедовске земље побећи
било је то празно сањарење
Поново сам после много година оживела
вера је била мој штит
пожар љубави који се скривао у мени
не знам зашто је дуго сазревала
не знам зашто се хранила болом
чекањем мене и
гледањем на пад мој
Али знам да је Грачаница у мени
око мене, око нас
више нисам ни здрава ,а ни болесна
неодређеност тог стања покреће наду
великодушност доброте је победа
над неразумном неуранчљивости
мисао, речи и дела да оставим на корист као путоказ својој деци
– ја Вера
разлог да се не одрекнем наследства који ми је оставио Ђед Недељко
Митровске задушнице, лета Господњег, 3.новембар 2018.
