Тамо негде на граници бедем
на бедему срца наша
Тамо негде није негде
већ колевка бола и радости векова
Дужина ноћи вида вид
Видовдан мирише
у Призрену човек би рекао шака свега
а у Призрену радост и мир
слобода с благословом вишњега
Воштанице миришу
кандила покрећу молитве
колевке српске се њишу уз звуке звона са Грачанице
Ћутим
глувило ноћи испраћам
померам зору тамо где ми је вид застао
Светлости жедна
као срце сред пустиње у песку
сузе крећу на пут
чујем претке наше како изговарају
– „Не бојте се, украдена зора скупља је од свих других зора”
Сетих се у трену ње
лежала је у зору
у порти Покровске цркве на каменом плочнику
дала ми је некакав знак
скинула је кошуљицу и дошла нам на праг
Пролеће испратила
лукаво се ушуњали опет у овој ноћи даровала знак
да видовчицом вид обнављам
Ћутим
у грлу ми заглављен очни живац
због сеобе и неслоге Србаља
Ћутим
у истом трену сам
заовљански крстокљун и вук и вучица и орао самотар
Ноћ је увелико одмакла
С Косовских поља свици крећу
Од Црне Горе голе стене
Дрина кривуда, јутро најављује
Ћутим
ослушкујем ребра како шкрипе
Ћутим и гледам Крст
и под Крстом све нејаке Душане
Ноћ заробљена у нама
дани и ноћи украденог памћења
Ноћ без границе са границом
Ћутим
громови парају небо
Знак, предзнак и опет знак
пљусак, муње, сломљено копље уочи Видовдана
Поред Лаба и Ситнице
плима и осека свих небеских дубина и ширина
у ноћи скупљој од свих ноћи и дана
небо отежало и ми под њим јаучемо
Васкрсни нам сине Лазаре!
