Сумрак истечен
причу неречену прича
Дивљина виче
– Бежи
Горостас се уздигао
урла на сав глас
– Истерај из себе тај мрак.
Црно семе у муку и тами
снове тка на узораном пољу
Месец тихо броди
за њим ноћ предиво преде
кости голе облачи
у пуловер вунени.
Тескоба у дивљини пронађе пут
косци уморни
усијане сенке своје покрише
топлим знојем земљу оросише
и утонуше у сан.
Поноћ узаврела
на месечини цаклија
гори трава
у нежности се купа камен
на сред зеленог луга.
Ноћ дахће као кукумавка
суша у душама косача
злобно се смеје
док кљун у зеленом грању
веселу песму тражи.
Ловац са пушком вука спази
месечев осмех од страха
низ гране се спусти
залутали свитац осветли пут
озари лице мраку у дивљини.
