Шта има узвишеније од непомичности лишћа на
дрвету, у мирно јутро, кад оно као да слушапесму светлости Сунца рађајућег?
Оно разлева сенке и први облик облика
рађа се из његове нежне моћи.
Његово дело постаће чврсто и неиздрживо
од јасноће.
Али још је увек од руменила и злата.
О биљко, стабло, понављање сјајно,
ти сјајиш своја лета кроз доба и кроз клице
ти понављаш свој повод правилно на сваком углу
сваког спрата твоје растуће висине, и понављаш
своју бит у сваком зрну, ти рађаш себе, ти се бацаш
око себе периодично под изгледом могућности —
у таквом броју
Ти поништаваш своме наличности.
Пена сам која хрли према хриди и отуд прска
и пада, на миљу одавде.
Моја душа је тамо. Тамо је огњиште
где се збирају, спајају, где се препознају
све моћи облика и покрета које су
слике те пене управо изазвале у мени.
Ја дајем растојање, рељеф, јуриш, ритам,
време... тамо, где јесам, и нисам...
Тај осећај: бити топлији него свој.
жеља да се одбаци тело као каква перина.
Разнежује нас тај јадни систем,
његове руке, та нова тежина...
Благе би биле усне на трепавкама,
као што киша затвара цветове,
и свежи би били прсти што би расипали
облаке у сваком трену уобличене
над челом и над душом.
Предивно свеже велике чисте руке за дела
анђела;
нек обавију замишљену, сву у пламену,
нек окруже
Главу с очима склопљеним, с очима скритим...
Ох!... у превоју живота и свежине плоти која је
зграби, она жели,
чека, нада се, ствара
једну усну стиглу из мрака
снажну и нежну над њом...
•Превод Коља Мићевић
