Обрад Милићевић, родом из села Звјери не у Херцеговини, где не успева ништа друго сем Херцеговаца, одлучи да се 1922. пријави за жандара у Белећи. Прође све испите. Био је здрав ко дрен, паметан, поштен и храбар, погађао је у мету, трчао брже од осталих, руковао сабљом и бајонетом, бацао најдаље камен с рамена, није пушио ни пио, а био је, као што се зна, из добре фамилије… На крају, пошто га примише у жандаре, требало је да потпише решење, али он одби да то учини.
– Зашто нећеш да потпишеш? – упиташе га.
– Не умијем – одговори. – Нијесам писмен.
– Како, јадан, нијеси писмен? Па, како ћеш писати пријаве и записнике кад се што деси?
И тако га и поред свега не примише у жандаре, те се он одсели у Америку, куда отпутова италијанским бродом "Сан Ђовани ди Месина" из луке Котор, где је неки Дубровчанин, по имену Балтазар Гради, сакупљао Херцеговце за рад у рудницима Бјут Монтане. Као што каже стара пословица: "Херцеговина сав свијет насели, а себе опет не расели."
После многих потуцања, Обрад, којем су у Њујорку уписали ново име О’Брајен, тражећи место слично родној Звјерини, насели се на северозападу државе Аризоне, према граници Калифорније, испод планине Кросман. Живео је сиромашно бавећи се оним чим се бавио и на Звјерини – узгајао овце чије је месо продавао у оближњем граду Хаваса Ситију.
Држава Аризона му је дала сто јутара потпуно неплодне земље за симболичну цену од пет долара.
Једнога дана док је копао велику рупу да направи чатрњу, исту онакву као што је имао у Херцеговини, јер у том крају није било друге воде сем кишнице, изненада потече нафта. Постао је тако богат преко ноћи.
Саградио је пространу кућу у колонијалном стилу, а за своју душу подигао једну сасвим малу, камену, као што је била она у којој се родио, са огњиштем, гредама и овнујским кожама на којима је спавао сањајући Звјерину.
И тако, дође и дан да се његова компанија споји са Стандард ојл компанијом, која је из Феникса послала чувеног адвоката да се потпишу уговори. Али он одби да стави свој потпис!
– Због чега нећете да потпишете уговор? – упита га запањени адвокат.
– Нијесам писмен – одговори он.
– Господине О’ Брајен – рече адвокат – ви сте један од најбогатијих људи у Аризони. Шта бисте тек постали да сте знали да пишете?
– Постао бих жандар у Билећи – одговори Обрад.
