потом наћи бистротечну живу воду,
додати нешто од „приноса рода земаљског“,
додати и од „првине стада сина Адамовог“.
Покрај воде дићи сунцем задојену маслину,
кренути прашњавим путем назад у првину.
Кад свак отресе прах са својијех ногу,
окренути празнину лица непрегледном своду.
Нађох воду!
Од ђурђевка, босиљка и здравца венац исплести,
умити се водом са извора у којем се опило цвеће,
потоње цвеће, чији мирис сведочи ново пролеће,
његово тајно присуство као нада човека на цести,
тамо где ће се човек и његова сенка поново срести,
попут хлеба и соли, светиљке што на гори ужиже и стоји.
Мирис опстоји!
Док су у мојој несвести птице музику издале,
гоњене древном тишином речи које су пале,
гоњене болним немиром враћају се у неречи,
једна жена сриче слова твог имена, њима да те лечи,
сликама минулих срећа, свенулих руковети сувог тла,
док га у корену блажи невидљиви пламен младости.
О, радости!
Тражи речи сачињене од сна, не слуша пролазне сени,
иде Гилгамешу, који је све јаче дозива и време брише,
тражи те у новом откровењу, у Књизи вечности и слову
што на тебе мирише. Слова се млече у надању и благослову,
слова се млече ради књиге, песме ради у твоме целову.
Тајна наша биће вечност, у песмама посребрени.
Благо мени!
О, мој лепи људски роде, о песничка несанице,
Осипаш се попут празног гнезда птице.
Обдан си чедо сумње- сјај и беда само ти си.
Обноћ си распет на хриди- дах ти и крв песма узвиси.
Како оделити ноћ и тмицу, како оделити дан и сан чудеса,
куд са ружом у срцу, у овом свету варљивих небеса ?
Тужна песма поетеса!