скривеним путем према Дунаву.
Као у нејасном магличастом велу,
пред тобом благо расплинут предео боја,
гнезди се у зеницама ноћи.
Титрају плаво-зелени лептири,
лутке из позоришта сенки.
Чинити ти се лако насликати
бремениту воду Дунава,
и мостове који не спајају ни једну твоју обалу.
Застајеш над плавичастом измаглом,
ваздух је топао и наг.
За тобом мај у разгранатим тополама,
беласају брезе и ветар благ.
Мирише нектар липовог цвета,и то више није Нови Сад,
већ мрестилиште лепооких песника,
у граду где је је лепота изнад свих знања.
Гле, људи се држе за руке,
испраћају возове,
нестају у ноћи као на платнима старих мајстора.
Стапају призори дати у сфумату као
на сликама Пјера Бонара,
свакодневица окупана бојама.
На слици Едгара Деге
већ бих попила апсинт
и била нечија тиха халуцинација.
Отуд, са са друге стране Дунава
капље преко моста звук барокне глазбе,
белином недара прве девојачке љубави.
У воде плаве, у воде сиве, воде сањиве.
Дим и сена занавек оживеше Мона Лизу.
Глазба просута обалама Дунава,
у маглено вече оживе снове
нанизане од стаклених бисера,
што ми низ прсте као река теку,
као крваве зоре недосањаних пролећа,
у дубинама наших падова.
О, да ли је све само заувечна глад или илузија?
