испод слепих капака свила се слова.
Слутим претњу крви. Знам да ће ме одвести
у смрвљене снове, јутра страха и бола.
Време када се земља предаје небу.
Зрело подне.
Као да никада није пловила равницом.
Када ме поново походи завичајна туга,
земље родне,
и замирише као зрела јабука опевана птицом.
(прободена жицом)
Као посљедњи круг пакла у тужним пределима,
тренуци најстаријег бола без застоја,
кад речи побожне постану прах и прашина,
као храна у лавиринту за Минотаура.
Не памтим путеве који воде дому,
( не верујем да су ме као у лавиринту заробили).
О,
можда ће нека Аријадна
и мени пружити, као Тезеју дивному,
наду, клупко конца, мрвице хлеба,
да се по њиховом трагу вратим, ако треба.
Али куда ћеш са именом тог цвета у коси?
Твоју су кућу дали за бедни огризак дана,
у граду разбијених огледала, ко да те спаси,
где све зре до жалбе Јова и исушеног Јордана.
Гледај: твоју сироту мајку су ојадили
у црној ризи, ишчупаног срца,
клецаво до века, бездомно да страда.
Улице се не сећају наших смелих корака,
беличасте брезе не памте наше загрљаје,
снови су покопани на гробљу понад града.
Те сумануте јесени без смисла и краја,
ожутеће и мој живот. Осузити икона.
Однекуд звук! Однекуд звона!
Празнина је оно што нас спаја
са сновима вечним у топлој крви
испод звездосклона.
