Пожелим да напишем стих.
Стих, лепши од свих.
Чезну га речи бистрог као суза.
У њему уплашена девојчица
нараслих зеница,
у тврдом очевом загрљају.
Са стрепњом да ће сиротовати.
Тата мирише на оштар дуван,
брижење, прерани одлазак.
И љубав! Занавек!
Скривам у речима песме
једну ноћ, ноћнију од свих.
Отец мои уз постељу клечи,
у молитвени чвор замрсио прсте,
на голом зиду преломљена сена.
Безрек гледа свету детињу икону,
највећи мали смисао живота,
у чело ме целива нежно кô у трепавицу.
Са жутнуте свеће догорела светлост лије.
Ћутим.
Склопљене очи.
Расејава се младо месечинасто видело.
Само исконска љубав точи.
Хоће ли обличје моје у зеницама понети?
Хоће ли?
Опело се само чује
и сливени гласови црних сени:
„Отче нашъ, иже еси на небесѣхъ,
да свѧтитсѧ имѧ твое...“
Бјечнаја памјат хуји попут ветра!
Заупокојено опело за отца Петра,
библијску Стену вечно наднесену
над понором смрти.
Стена се растаче... Кам плаче.
Ходочасти мртва душа чиста,
као невин љиљан, над раком
крстолико заветно дрво ниче.
Ништа није бесмртније од смрти
и љубави.
Заручница вечности.
Видим сен ти васељеном броди,
звезда твоја сија као душа бесамртна.
Родио си ме, отче,
јесте,
љубав да само волим.
Благословен,
ти и душа твоја благодатна.
Отче нашъ...
