кад га Господ расцепи од јаве.
Не оћутах још знамења твога имена,
залуталих слова изнад моје главе.
Беше то време првих рањивих свитака
и речи које везују небеске нити,
снагом љубави цвећа и лекобиља.
Лепотом зре реч којом ће се дан хранити.
Низ ненавидно време речи се сливају,
умире дан расцветалог априла.
Перо слути слова што се скривају,
у очима бео папир чека боју мастила.
Идући за мртвом тишином као после сна,
у очима гнезди се песак времена,
чух молитву дана који призива сећања касна,
мирис када тамјана, благост молитве,
слућена светлост небесна отопи срца камена.
Тражим те у извирима и увирима нашег лета,
у неизговореним речима за све наше сате,
у световима који скривају мук и снове,
у ветру кад заноћи међу љубави дланове,
тражим те у изгубљеном слову твога имена.
Куда да одем на крају пута окамењена,
Љубави безимена?
