Болно родих слова, опет јутрос док испод трепавица капље сан.
Да дамари крви у заносу потеку, чекам
на песнички да срок личе гласан,
зачаран, меланхолију точећи кô реку.
Стих кад засузи поново
над рањивошћу овога света,
стати наново, на распутин треба.
Четири стране бесчеловечности, где рачвају се
читати књигу истине, мојих руковета.
У језику ону наћи реч
која видари свебол људску, кристали сјај хостију,
Стопу човекову храбродушјем целивати
позвати здухаче, волшебнике,
љубведостојнике.
Из пепелишта разгрнути запретену реч,
умити њоме и лице и очи,
пробудити се из песка полусна
и знати кад сува суза точи.
Време је да у неком другом сну
пољубим своју илузију.
