Ћутим. Уз мене се привијају немоћне речи.
А речи не знају ништа о мудрости дана,
истину о огледалима која се умножавају,
о чуду и сили која зрцале иза њих
заробљавајући ломну детињу душу.
Ко нас то вреба иза огледала?
Уплашени дечак пева у мраку
сенке страха да одагна.
Уплашена, ришем нејасне куке слова
и овај дан да преживим.
Фројд каже да је понекад цигара само цигара.
Борхес сведочи: у његовој кући
постојао је ормар са три огледала.
„Плашио сам се да ће неки од тих ликова
почети да живе сопственим животом.“
Плашим се да невидни иза огледала
у алхемији ноћи облаче мој лик,
месечаре туђим сновима у нади да ћу остати
у једном од њих.
Ишчезла као Борхесов лажни Виљари.
Упутно је пошкропити тропрст зачинске фантастике,
честице опште историје бешчашћа,
бити уверен да Борхесово потресно слово
и слепоћа неће уништити његове љубави.
Тролист света метафизике
у преливу љубави, венчања и смрти
оживеће мисао о бесконачним круговима.
Љубав моја облик лавиринта има,
строга судбина нема лице и наличје.
Писменима отрглим из Борхесовог штапа,
окрећем лице на другу страну:
у магли ишчезава шапат задњег слова.
