Уморне руке набреклих вена,
укопавам у хладан песак.
Таласи изнова изглађују нарушени ред.
Дланови зуре у моје лице,
очима влажних сланих капљица.
Одраз спарушених бора на челу,
у кристалима пешчаног кварца.
Са обале видим силуету своју,
крај једра ослоњен на мисли.
Крчи прамцем плаветнило стаза,
испод таласа што пену ваља.
Неизговорене речи све дубље роваре,
као вреле шаке набреклих вена,
што кроз тло живог песка, жели да сакрије.
