Немирним прстима одаје мисли.
На степенику седи склупчан.
Они излазе.
Загушени од страшног воња.
На раменима им окачен
крчаг наде.
Много их је.
Пролазе крај суморног лица.
Заборавили су некога,
још на почетку пута.
Нису је повели.
Одраз кривице у очима,
спушта њихов поглед кајања.
Погнуте главе одлазе.
Много их је.
Напуниће домове
гласовима и смехом.
Нису је повели.
А дете и даље чека.
