Боривој Вујић – ЉУДИ У НОЋИ

Пламтећи стубови над градом,

негде у даљини јењавају.

Звезде устрепташе, ти утешни

пупољци летњег неба и ветар

што својим свежим дахом плени.

Љубазан је према пролазницима

што прескачу локвице воде

на плочнику окупаног друма.

Пружа руке посрнулима...

А грохотни смех не престаје.

Саздан од ноћи и горког пића,

обузданих чула, преморен.

Узвраћа преким погледом

на осмехе дама што хитају кућама,

да обиђу своју уснулу децу у колевкама.

Ова ноћ је огледало света.

У бистрим капљицама воде,

одраз укаљаних штикли и

трагови у собама срама.

Опширније...

Боривој Вујић – МИРИС МЕМЛЕ

Испод велелепних градских палата

подземни пролази пуни мемле,

а кроз једино прозорско окно,

пригушена светлост остаје уплетена

у плашти густих паукових мрежа.

Подови преплављени мутном водом

увлаче у себе ситне опиљке трулежи,

док капљице са знојавих зидова

немо клизе ка њима.

Безбојан простор опасан тамом,

гуши пламичак на упаљеној свећи,

што напрегнутим очима осветљава

приказ ведрих боја неких предмета,

што је људска рука створила и бацила.

Опширније...

Боривој Вујић – МИРИСНА РЕКА

Оштар прамац дрвеног чамца, нечујно

раздваја скраму од паперја на површини реке,

а вртлози из дубина изврћу залутала дебла,

одваљена са литица далеких Карпата.

Ветар разноси свилене грудве тополиног цвета,

што се лепи на огромним крилима сивих дропљи,

а оне узмичу гордо од пружених руку и гласа,

оних, што уморном реком некуда броде.

Опширније...

Боривој Вујић – МИСАО

Танким плаштом

прекривена мисао.

Непомична,

кроз маглу

попуњава сећања.

У празнини, опстају

посувраћене

слике прошлости.

Крај огњишта,

дечије лице

у простору смеха.

Сви око њега,

као фигуре

из снова,

измишљене,

погрешно постављене.

Опширније...

Боривој Вујић – НЕМИР

Тераш ме да потражим скровиште

у властитим сновима.

Да ме поведу мисли у

суморне кањоне мрачне улице,

где сваке ноћи влада

монотони шум јесење кише.

Локве у нагриженом слоју асфалта

и месец иза раздераних облака

купају својом хладном светлошћу

одразе залуталих лица у њима.

Тераш ме да прођем

мермерним стазама атријума,

осветљеног титравом месечином

продрлом кроз прозорске дупље

унутрашњег немира.

Опширније...

Боривој Вујић – ЊЕНА СОБА

Та потреба да се осећа испуњен простор, 

нека топлина.

Осећај живота и благи неред.

Мноштво празних речи, смех и сва та присутност,

чине собу.

Само желиш да чујеш њихов глас, па макар и плач.

Осећај да су ту са тобом.

Како се мигоље око твојих ногу и тако,

чине собу.

Сав раскош и кич тих божићних дана,

неми прапорци и шарене лаже.

Гомила кутија са празничним мотивима,

чине собу.

Моја чекања, вапај и угасле речи.

Пуна трпеза за пустим столом.

Мирис јесени, зиме, пролећа и лета,

чине собу.

А кроз њу продире уморан сунчев зрак,

на последњој станици свога пута,

сасвим нечујно победивши мрак.

Опширније...

Боривој Вујић – БЕЗВРЕМЕНА

Сама је себи свеукупност.

Одувек иста.

Јединствена.

Сама себи довољна.

У непроменљивости,

Није се множила.

Ненаметљива и неприметна.

Без икаквог напора свести.

Без борбе за опстанак.

Свезнајућа.

Жива вечност.

Безидејна и досадна.

Опширније...

Боривој Вујић – ДЕТЕ ЧЕКА

Немирним прстима одаје мисли.

На степенику седи склупчан.

Они излазе.

Загушени од страшног воња.

На раменима им окачен

крчаг наде.

Много их је.

Пролазе крај суморног лица.

Заборавили су некога,

још на почетку пута.

Нису је повели.

Одраз кривице у очима,

спушта њихов поглед кајања.

Погнуте главе одлазе.

Много их је.

Напуниће домове

гласовима и смехом.

Нису је повели.

А дете и даље чека.

Опширније...

Боривој Вујић – ДОК СПАВАШ

Твоје огромно тело у постељи,

посматрам већ неко време.

Мекано је и топло.

Полуотворена уста говоре да спаваш.

Крај тебе леже, неми, лаког сна.

Буди их присуство мога погледа,

пуцкетање зглобова и

пригушено шкрипање вратима.

Опширније...

Боривој Вујић – ДУБИНЕ ПЛАВИХ ОЧИЈУ

Пробуђен на пучини, осећам на својој кожи

хладан додир металног тела што израња из амбиса.

Оштре ивице парају ме без присуства бола.

Ово није крај за моје тело,

створићу га у неком другом свемиру,

вођен сјајем из дубина твојих очију.

Негде на дну, као два сунца,

сјајнија и топлија од небеског.

Опширније...

Боривој Вујић – ДВА СВЕТА

У широком појасу простиру се вртови мекане маховине

оивичени стенама пламене топлине и кристалне хладноће.

У овом свету, лицем окренутим ка бљештавом диску,

сужених зеница, попут неприметне црне тачке,

осећа дивљење и неодољив зов да покрене нејасну жудњу.

Стазама кривудавих потока што нестају у морским водама

допире до неслућених дубина плавог океана.

И док тоне, нестаје сјај бљештавог диска над површином,

а доле, у тами, отвара се пролаз у неки други свет.

Опширније...

Боривој Вујић – ЕНТРОПИЈА

То је вапај оних што корачају на рубу.

Надају се спасу.

Нашој помоћи.

Понестаје им времена.

Презрив поглед препознаје

све те шупље главе,

натакнуте на уска рамена.

Изгубљена маса.

Без идеје да за њу веже свој дух.

Без енергије.

Чиста ентропија.

Где је нестала самоизградња?

Где је та урођена апсолутна доброта?

О бесмртности, жељо свих предака!

Опширније...

Боривој Вујић – ГЕТО

Посматрали су стари свет кроз узак процеп испод зида.

Затворени сви до једног, непрекидно су се гурали

да би уграбили погледом делић старог крајолика.

Прорез је веома узак, те морају потрбушке лежати,

кривити своје окоштале вратове у једну страну.

Зид је бесконачно дуг, висок и непремостив.

Са његове друге стране нема више људи.

Сада су сви заједно на једном месту.

Користе све своје благодети друштвеног бића.

Имају све што им треба до самоистребљења.

Опширније...

Боривој Вујић – КАЈАЊЕ СТАРЦА

Уморне руке набреклих вена,

укопавам у хладан песак.

Таласи изнова изглађују нарушени ред.

Дланови зуре у моје лице,

очима влажних сланих капљица.

Одраз спарушених бора на челу,

у кристалима пешчаног кварца.

Са обале видим силуету своју,

крај једра ослоњен на мисли.

Крчи прамцем плаветнило стаза,

испод таласа што пену ваља.

Неизговорене речи све дубље роваре,

као вреле шаке набреклих вена,

што кроз тло живог песка, жели да сакрије.

Опширније...

Боривој Вујић – ЛЕПЕТ КРИЛА

Рашириће она своја крила

под магленим облацима,

из којих израњају хладне звезде.

Од тихог лепета,

густа се магла усковитлала

над тамном падином страха.

Рашириће она своја крила

у насмејаним јутрима,

из којих израњају топли зраци.

Под њиховим окриљем,

да збрине два мала анђела

звуцима тихог лепета.

Опширније...

Боривој Вујић

Боривој Вујић је рођен 14. јануара 1969. године у Суботици.

Писањем се бави од младалачких дана са повременим прекидима. Пре неколико година припремио је део радова и недавно објавио прву књигу поезије и кратких прича под називом „Очима детета“. Појединачни радови су му раније објављивани у књизи „Зборник успомена“ Креативне радионице Балкан и фанзимима „Шраф“.

Живи у Суботици.

30. август 2021.

Опширније...

Брана Црнчевић – ДУНАВО

Дунаво тече жеђ обала гаси

и ја немиран као сви таласи.

У тамној ноћи мој се живот сиви

учите на мени како се не живи.

Учите на мени како се не воли

и како кад боли ни мало не боли.

Поново сунце, Дунаво се смири,

мирна је река у мени немири.

Кад своју главу угледах у води

стид ме је било што је на слободи.

Опширније...

Васко Попа – ДОСТА РЕЧИТОГА СМИЉА

Доста речитога смиља доста слатких трица

Ништа нећу да чујем ништа да знам

Доста доста свега

Рећи ћу последње доста

Напунићу уста земљом

Стиснућу зубе

Да пресечем испилобањо

Да пресечем једном за свагда

Стаћу онакав какав сам

Без корена без гране без круне

Стаћу ослоњен на себе

На своје чворуге

Бићу глогов колац у теби

Једино што у теби могу бити

У теби квариигро у теби безвезнице

Не повратила се

(Врати ми моје крпице 12)

Опширније...