Хтедох да ми љубав има лице сретно,
Као речна нимфа, чије власи дуге
Весело црвèне; али беше сетно,
И косе јој беху тамне, кô у Туге.
Хтедох да запевам млад дитирамб среће,
А ја најтужнију испевах поему;
Почнем да се надам, а осетим веће
Неку слутњу давну, заспалу и нему.
Тако нову жељу прати суза стара;
Тако нова љубав у часима холим
Неосетно ране старинске отвара –
Па ме страх да желим, и ужас да волим.
