Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне;
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.
Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!
Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.
Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.
Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе, којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.
И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Кô домаћин што се вратио из лова
С песмом, с којом јутрос у планину крену.
(1917)
