Поручник Дубов, не више тако млад ратник и добровољац и Кнапс седе и пију.
– Прекрасан пас! – вели Дубов показујући Кнапсу своју керушу Милку. – Изванредно псето! Погледајте јој само њушку! Па сама њушка колико вреди! Кад би се човек намерио на љубитеља, тај би само за њушку дао двеста рубаља! Не верујете? Па онда ви ништа не разумете...
– Разумем, али..
– Па то је сетер, чистокрвни енглески сетер! А при вребању је задивљујући, а проницљивост... њух! Боже, какав њух! Знате колико сам дао за Милку кад је још била штене? Сто рубаља! Дивно псето! Неваљалице! Милка! Глупачо, Милка! Дођи овамо, дођи овамо... псетанце, псићу мој...
Дубов привуче себи Милку и пољуби је међу уши. На очи му навреше сузе.
– Никоме те не дам... лепотице моја... разбојниче ниједан. Па ти ме волиш, зар не, Милка? Волиш? Не, марш напоље – викну наједном поручник. – Прљавим шапама па право мени на мундир хоћеш! Да, Кнапсе, сто педесет рубаља сам дао за штене! Па, ваљда, имао сам и за шта! Штета је само: немам времена за лов! Пропада пас без посла, свој таленат покопава... Баш зато га и продајем. Купите, Кнапсе! Целога живота ћете ми бити захвални! Но ако баш нисте при новцу, изволите, даћу вам га и за половину, узмите за педесет! Пљачкајте!
– Не, голубићу... – уздахну Кнапс. – Да је ваша Милка мушког пола, онда бих је можда и купио, а овако...
– Милка није мушког пола? – запрепасти се поручник. – Кнапсе, та шта вам је? Милка није мушког... пола? Ха–ха! Па онда шта је она по вашем мишљењу? Куја? Ха–ха! Е, дечко и по! Он још не разликује кера од кује!
– Говорите ми као да сам ја слеп или дете... – нађе се увређен Кнапс. – Наравно да је куја!
– Можда ћете рећи још да сам ја дама! Ах, Кнапсе, Кнапсе! А још сте, ето, и технички завршили! Не, душо моја, то је прави, чистокрвни кер! Осим тога, такав ће свакоме керу дати десет поена форе, а ви... није мушког пола! Ха–ха!
– Опростите, Михаиле Ивановичу, али ви... просто ме за будалу сматрате... То чак и вређа...
– Но, не треба, ђаво нек вас носи... Немојте купити... Вама човек не може доказати! Још мало па ћете рећи да јој ово није реп него нога... Није потребно. Па хтео сам услугу да вам направим. Вахрамејеве, коњака!
Посилни донесе још коњака. Пријатељи насуше по једну чашу и замислише се. Прође тако пола сата у ћутању.
– Па нека је и женског пола... – прекину поручник ћутање, мрко гледајући у боцу. – Чудна ми чуда! Па то је за вас и боље! Донеће вам штенад, а свако штене – то вам је по двадесет пет рубаља... Свако ће радо од вас купити. Не знам шта вам се толико свиђају керови! Керуше су хиљаду пута боље. Женски пол је и захвалнији и приврженији... Но кад се већ толико бојите женског пола, изволите, узмите за двадесет пет.
– Не, голубићу... Ни копејке не дам. Прво, пас ми није потребан, а друго, немам ни новца.
– Могли сте ми то и раније рећи. Милка, губи се одавде!
Посилни донесе кајгану. Пријатељи се латише јела и ћутке очистише тањир.
– Ваљан сте ви момак, Кнапсе, поштен... – рече поручник бришући усне. – Жао ми је да вас тако пустим, нека га ђаво носи... Знате шта? Узмите пса забадава!
– Па куд ћу с њим, голубићу? – рече Кнапс и уздахну. – И ко ће код мене око њега да се бакће?
– Но, ако не треба – не треба... ђаво нек вас носи! Ако нећете, и не треба... Куда ћете? Седите!
Протежући се, Кнапс устаде и дохвати капу.
– Време је, збогом... – рече зевајући.
– Па причекајте, отпратићу вас.
Дубов и Кнапс се обукоше и изађоше напоље. Првих сто корака ишли су ћутећи.
– Не знате ли коме бих могао дати псето? – рече поручник. – Немате ли, можда, таквих познаника? Псето је, видели сте, добро, расно, али... мени апсолутно није потребно!
– Не знам, драги... Откуд мени овде такви познаници?
Све до Кнапсовог стана пријатељи више не проговорише ни речи. Тек кад Кнапс стисну поручнику руку и отвори своју капију, Дубов се накашља и некако неодлучно проговори:
– Не знате, примају ли овдашњи стрводери псе или не?
– Биће да примају... Не могу поуздано рећи.
– Послаћу сутра по Вахрамејеву... Нека иде до ђавола! Нека јој кожу одеру... Мрско псето! Одвратно! И не само што је себе загадила, него је јуче у кухињи и све месо пождрала, г–г–гадура... па да је још нека добра пасмина, а овако, ђаво би га знао шта је, мешавина џукеле и свиње. Лаку ноћ!
– Збогом! – рече Кнапс.
Капија се залупи, и поручник остаде сам.
