slike pesnika

Љубомир Симовић – УПОРИШНА ТАЧКА

ljubomir simovic uporisna tacka
Издају, заседу, превару и пљачку, 
потере, ловце и ловачке псе, 
пакост и завист, мржњу убилачку, 
потвору, похлепу и намере зле, 

руски логор, тамницу немачку, 
брата што удара а не гледа где, 
мацке у Ваљеву, вешала у Чачку, 
метак за да, конопац за не, 

све сам преживео, загледан у тачку, 
у ону све даљу, све сјајнију тачку, 
која обухвата и садржи све!
slike pesnika

Љубомир Симовић – МРАК НА ПРАГУ

ljubomir simovic mrak na pragu
Одавде, са овог прага, кад је ведро, 
види се море иза девет гора! 
А у јесен се спусти таква тама 
да ти је најдаљи видик онај стог! 

Седиш на прагу, зуриш у мрак, и не знаш 
је ли све на свету погасио 
зато што те је напустио, 
ил зато да би ти ближе пришао, Бог! 

slike pesnika

Љубомир Симовић – БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА

ljubomir simovic balada o stojkovicima
Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
– ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
– точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
– А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
– и умрећемо
од смеха.

slike pesnika

Антон Чехов – СКУПОЦЕНИ ПАС

Поручник Дубов, не више тако млад ратник и добровољац и Кнапс седе и пију.

– Прекрасан пас! – вели Дубов показујући Кнапсу своју керушу Милку. – Изванредно псето! Погледајте јој само њушку! Па сама њушка колико вреди! Кад би се човек намерио на љубитеља, тај би само за њушку дао двеста рубаља! Не верујете? Па онда ви ништа не разумете...

– Разумем, али..

– Па то је сетер, чистокрвни енглески сетер! А при вребању је задивљујући, а проницљивост... њух! Боже, какав њух! Знате колико сам дао за Милку кад је још била штене? Сто рубаља! Дивно псето! Неваљалице! Милка! Глупачо, Милка! Дођи овамо, дођи овамо... псетанце, псићу мој...

Дубов привуче себи Милку и пољуби је међу уши. На очи му навреше сузе.

– Никоме те не дам... лепотице моја... разбојниче ниједан. Па ти ме волиш, зар не, Милка? Волиш? Не, марш напоље – викну наједном поручник. – Прљавим шапама па право мени на мундир хоћеш! Да, Кнапсе, сто педесет рубаља сам дао за штене! Па, ваљда, имао сам и за шта! Штета је само: немам времена за лов! Пропада пас без посла, свој таленат покопава... Баш зато га и продајем. Купите, Кнапсе! Целога живота ћете ми бити захвални! Но ако баш нисте при новцу, изволите, даћу вам га и за половину, узмите за педесет! Пљачкајте!

– Не, голубићу... – уздахну Кнапс. – Да је ваша Милка мушког пола, онда бих је можда и купио, а овако...

– Милка није мушког пола? – запрепасти се поручник. – Кнапсе, та шта вам је? Милка није мушког... пола? Ха–ха! Па онда шта је она по вашем мишљењу? Куја? Ха–ха! Е, дечко и по! Он још не разликује кера од кује!

– Говорите ми као да сам ја слеп или дете... – нађе се увређен Кнапс. – Наравно да је куја!

– Можда ћете рећи још да сам ја дама! Ах, Кнапсе, Кнапсе! А још сте, ето, и технички завршили! Не, душо моја, то је прави, чистокрвни кер! Осим тога, такав ће свакоме керу дати десет поена форе, а ви... није мушког пола! Ха–ха!

– Опростите, Михаиле Ивановичу, али ви... просто ме за будалу сматрате... То чак и вређа...

– Но, не треба, ђаво нек вас носи... Немојте купити... Вама човек не може доказати! Још мало па ћете рећи да јој ово није реп него нога... Није потребно. Па хтео сам услугу да вам направим. Вахрамејеве, коњака!

Посилни донесе још коњака. Пријатељи насуше по једну чашу и замислише се. Прође тако пола сата у ћутању.

– Па нека је и женског пола... – прекину поручник ћутање, мрко гледајући у боцу. – Чудна ми чуда! Па то је за вас и боље! Донеће вам штенад, а свако штене – то вам је по двадесет пет рубаља... Свако ће радо од вас купити. Не знам шта вам се толико свиђају керови! Керуше су хиљаду пута боље. Женски пол је и захвалнији иприврженији... Но кад се већ толико бојите женског пола, изволите, узмите за двадесет пет.

– Не, голубићу... Ни копејке не дам. Прво, пас ми није потребан, а друго, немам ни новца.

– Могли сте ми то и раније рећи. Милка, губи се одавде!

Посилни донесе кајгану. Пријатељи се латише јела и ћутке очистише тањир.

– Ваљан сте ви момак, Кнапсе, поштен... – рече поручник бришући усне. – Жао ми је да вас тако пустим, нека га ђаво носи... Знате шта? Узмите пса забадава!

– Па куд ћу с њим, голубићу? – рече Кнапс и уздахну. – И ко ће код мене око њега да се бакће?

– Но, ако не треба – не треба... ђаво нек вас носи! Ако нећете, и не треба... Куда ћете? Седите!

Протежући се, Кнапс устаде и дохвати капу.

– Време је, збогом... – рече зевајући.

– Па причекајте, отпратићу вас.

Дубов и Кнапс се обукоше и изађоше напоље. Првих сто корака ишли су ћутећи.

– Не знате ли коме бих могао дати псето? – рече поручник. – Немате ли, можда, таквих познаника? Псето је, видели сте, добро, расно, али... мени апсолутно није потребно!

– Не знам, драги... Откуд мени овде такви познаници?

Све до Кнапсовог стана пријатељи више не проговорише ни речи. Тек кад Кнапс стисну поручнику руку и отвори своју капију, Дубов се накашља и некако неодлучно проговори:

– Не знате, примају ли овдашњи стрводери псе или не?

– Биће да примају... Не могу поуздано рећи.

– Послаћу сутра по Вахрамејеву... Нека иде до ђавола! Нека јој кожу одеру... Мрско псето! Одвратно! И не само што је себе загадила, него је јуче у кухињи и све месо пождрала, г–г–гадура... па да је још нека добра пасмина, а овако, ђаво би га знао шта је, мешавина џукеле и свиње. Лаку ноћ!

– Збогом! – рече Кнапс.

Капија се залупи, и поручник остаде сам.

slike pesnika

Милутин Бојић – СВАКИДАШЊА ПЕСМА

milutin bojic svakidasnja pesma
Дани, како тутњи ваш џиновски хук! 
Кô распукло звоно плачу зоре ваше, 
Кô на пиру смрти разлупане чаше, 
Како пун је страве прошлих ноћи мук! 

Дани, уставите свој демонски трк! 
Младост неће доћи више с венцем ружа, 
Гробар брзо блатна затегнуће ужа 
И кô предзнак пашће лист свео и мрк. 

Сунце мучно бије кроз облака слој, 
Развејава бура расцветани бадем, 
А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, 
Јер јулских је дана све то мањи број. 

О, не даље, дани. Нека Кронос стар 
Дâ ми вечно Данас, да ме сунцем доји, 
С ветром нек Лепота ''Еое!'' запоји: 
Још хоћу да срчем испечени нар. 

(1913) 

slike pesnika

Владислав Петковић Дис – МОЖДА СПАВА

vladislav petkovic dis mozda spava


Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

slike pesnika

Рајко Петров Ного – НОЋОБДИЈА ЗЕМЉЕ

rajko petrov nogo nocobdija zemlje
Мој ум песму трује корен јој сажиже
Небеска прашина модро ме притишће
Шта се ово збива снег једнако пада
Окружен стаблима само сам ја лишће

И шта ако снег не мисли престати
Постајемо бела безоблична маса
Ослепеле ствари залудно се траже
У овој мртваји без сенки без гласа

Већ звезде за мене баш ништа не значе
Већ смрде на бензин и на људске руке
Првотна чистота неповратно чили
Док се песма зачне све је више муке

Ти спокојно спаваш као све ће проћи
Земљин Ноћобдија ветровима мета
Самозван јер незван а потребан добу
Ноћас збиља стрепим над судбином света

slike pesnika

Момчило Настасијевић – ЗОРА

momcilo nastasijevic zora
Хеј, на белом коњу 
зори ми зора и девојка. 
Стани не мини, 
ороси ову жал. 

С голубицом би да загуче. 
Уснама пупољ у цветање мами, 
недрима трешње у зрење. 
Стани не мини. 

Кадифли, гле, моја доља. 
Травицом гусне 
за мекоту по њој, 
па маховином 
по узглављу, по стени. 
Стани не мини. 

Из грла да ти голубица загуче, 
запламти са усана ружа, 
у недрима ти две трешње заруде, 
хеј, срца два кад полуде. 
Стани не мини. 

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта